Странице

понедељак, 30. децембар 2013.

Abdomen - Uvod

Gornju površna granica abdomena odgovara kružnoj liniji, koja se pruža od baze processus xiphoideus-a, bočno duž arcus costalis-a i završava se pozadi na telu XII torakalnog pršljena.


     Donja površna granica pruža se:

1)      napred – od gornje ivice preponske simfize i kožnog nabora (plica inguinalis), koji označava granicu između abdomena i prednje strane buta;
2)      bočno – duž criste iliacae karlične kosti;
3)      pozadi – do rtnog nastavka V lumbalnog pršljena.

     Duboke granice cavitas abdominis prostiru se, međutim, znatno iznad i ispod gore označenih površnih granica. Nagore, trbušna duplja zalazi iznad rebarnih lukova u grudni koš sve do svoda prečage, a nadole se spušta u karlicu do lineae terminalis, ustvari, gornji otvor male karlice predstavlja duboku granicu između abdominalne i karlične duplje.

Podela

     Da bi lakše opisali položaj i odnose organa sadržanih u abdominalnoj duplji, kao i patološke promene, abdomen je podeljen na manje celine, tj. predele.

     Abdomen je pomoću dve horizontalne linije (gornja prolazi kroz najnižu tačku X para rebara, a donja kroz najvišu tačku obe cristae iliacae) podeljen na tri sprata: gornji, srednji i donji. Svaki od ova tri sprata se pomoću dve vertikalne linije (medioklavikularne linije ili linije koje prolaze kroz sredinu Poupartove veze) deli na po tri predela, srednji i sva bočna.

     Gornji sprat se tako deli na središnji predeo – regio epigastrica s. epigastrium; i dva bočna predela: regio hypochondriaca dextra et sinistra.

     Srednji sprat se deli na središnji predeo – regio umbilicalis; i dva bočna predela: regio lateralis dextra et sinistra.

     Donji sprat je takođe podeljen na središnji predeo, koji se naziva regio pubica s. hypogastrium, i dva bočna predela: regio inguinalis dextra et sinistra.

Topografske orjentacione linije i tačke

     Na trbušnom zidu postoji više topografskih linija i tačaka, koje su korisne u klinici za lokalizaciju trbušnih organa i kliničkog nalaza.

Topografske linije

1)      Srednja trbušna linija (linea mediana anterior) odgovara beloj liniji trbuha (linea alba).

2)      Spoljna ivica m. rectus abdominis-a je udaljena oko 9 cm od bele linijie; u slučaju kada se ovaj žleb ne raspoznaje usled gojaznosti određuje se rastojanjem od bele linijie za širinu šake (ne računajući palac).

3)      Rebarni luk (arcus costalis) je važna orjentaciona linija za određivanje veličine slezinie i jetre; donja ivica jetre normalno ne prelazi ispod desnog rebarnog luka više od 1 cm u ležećem, a 2 cm pri uspravnom stavu tela, dok se slezina normalno ne palpira ispod levog rebarnog luka.

4)      Preponski kožni nabor (plica inguinalis) pruža se kao i lig. inguinale – Pouparti, kojim je prouzrokovan, od sponae iliacae anterior superior do tuberculum pubicum. Preponski nabor označava granicu između abdomena i prednje strane buta.

5)      Bedreni greben (crista iliaca) lateralno označava donju granicu prednjo-bočnog zida abdomena prema sedalnom predelu. Bedreni greben je lako uočljiv i opipljiv.

6)      Bispinalna linija odgovara horizontalnoj liniji koja povezuje obe spinae iliacae anteriores superiores.

7)      Monroova spinoumbilikalna linija (linea spinoumbilicalis) vezuje pupak sa spinom iliakom anterior superior.

8)      Gregoire-ova linija žučnih puteva odgovara uspravnoj liniji udaljenoj 2 cm udesno od srednje trbušne linije; pruža se u dužinu od desnog rebarnog luka do 6 cm iznad pupka.

9)      Desjardins-ova linija vezuje pupak sa dnom desne pazušne jame. Ova linija, ustvari, odgovara simetrali pravog ugla, kojeg zaklapa srednja trbušna linija sa horizontalom povučenom udesno od pupka. Desjardins-ova linija služi za određivanje položaja Vaterove ampule (ampulla hepatopancreatica), odnosno ušća ductus choledochus-a u duodenum, koje se projektuje na ovoj liniji 5 cm iznad pupka.

10)  Luschka-ova leva rebarnoklavikularna linija vezuje prednji kraj XI levog rebra sa sternoklavikularnim zglobom iste strane. Ona označava donju graničnu liniju slezina, koju prednji pol slezine normalno ne prelazi.

11)  Linija donje epigastrične areterije označava pravac stabla ove arterije, a odgovara liniji koja spaja pupak sa sredinom Pupartove veze. Poznavanje ove linije služi u klinici, da bi se izbegla povreda stabla te arterije, prilikom punkcije prednjeg trbušnog zida, u cilju ispuštanja tečnosti akumulirane u peritonealnoj duplji (ascites).

Topografkse tačke

1)      Pupak (umbilicus) leži u visini intervertebralnog diskusa između III i IV lumalnog pršljena. Prema njemu se određuje položaj duodenuma, poprečnog kolona i završne račve aorte abdominalis.

2)      Prednje gornja bedrena bodlja (spina iliaca anterior superior) je veoma važna topografska tačka, je se može lako opipati. Desna spina iliaca anterior superior služi kao orjentacija za povlačenje hirurškog reza za pristup apendiksu. Od nje polazne Monroova linija i bispinalna linija.

3)      Mc Burney-ova tačka odgovara sredini desne Monroove linije, koja spaja pupak sa spina iliaca anterior superior. Ova tačka odgovara projekciji ušća ileuma u cekum (ostium ileale). Pritisak trbušnog zida u predelu ove tačke izaziva, odnosno pojačava bol kod apendicitisa.

4)      Lanz-ova tačka se nalazi na spoju desne trećine sa srednjom trećinom bispinalne linije. Ona odgovara ušću crvuljka u cekum (ostium appendicis vermiformis).

5)      Tačka žučne kese je mesto palpacije dna žučne kese. Ono odgovara tački preseka spoljašnje ivice desnog m. rectus abdominis-a sa odgovarajućim rebarnim lukom.

6)      Tačka Vaterove ampule (ampulla hepatopancreatica), u kojoj se projektuje ušće ductus choledochus-a u duodenum, nalazi se na Desjardinsovoj liniji 5 cm iznad pupka.

7)      Bazy-eva paraumbilikalna tačka leži na tri prsta širine (oko 6 cm) lateralno od pupka. Ona odgovara projekciji bubrežnog sinusa, odnosno bubrežne karlice i početka uretera na prednjem trbušnom zidu.


8)      Halle-ova tačka leži na bispinalnoj liniji i odgovara spoju srednje trećine sa odgovarajućom spoljnom trećinom ove linije. U visine Haleove tačke ureter je najbliži prednjem trbušnom zidu, opisujući svoju krivinu (flexura marginalis ureteris), na prelazu iz abdomena u karlicu. Desna Haleova tačka poklapa se sa Lanzovom tačkom, a kod žena obostrano sa adneksima. 

Zašto zeleno i plavo u bolnicama???

Mora da ste videli lekare u zelenim ili plavim uniformama (keceljama), ako ne u bolnicama onda sigurno u popularnim TV serijama kao što su House M.D, Grey’s Anatomy i sl. koji su u plavom ili zelenom. Jeste li se ikada zapitali zašto? Zašto se lekari u bolnici tako oblače?

     Zelena se dobro uklapa uz medicinski pribor i ne privlači pažnju. Zelena je prijatna za oči, i krvarenja koja nastaju prilikom intervencija (prskanje krvi) čini manje upadljivim.  Čak je u spektru boja zelena neutralna. Ranije u bolnicama se koristila bela boja, jer je efekat u kombinaciji sa svetlom davao osoblju (hirurzima na primer) dodatnu preciznost i oštrinu tokom intervencija. Pedesetih i šezdesetih bela boja se izbacuje iz upotrebe, a koriste se razne nijanse zelene i svetlo-plave boje.

     Dizajneri, psiholozi, majstori feng shui-a, dizajneri enterijera svi oni se slažu da boje plava i zelena daju osećaj smirenosti, balansa i opuštanja. Oni koriste nijanse, naročito nijansu žalfije u bolnicama, centrima za istraživanja, delujući na mozak tako što smanjuje jake emocije. Ali još nisu sigurni kako zapravo ove boje deluju na hemiju mozga pa se očekuju dodatna istraživanja.

     Hromoterapija nas vraća u drevnu Kinu i Egipat, gde je praksa bila da različitom bojom leče različite bolesti. Nedavne studije su pokazale da ako smestimo osobu u sobu okrečenu u zeleno njeni otkucaji srca se smanjuju (srce radi sporije), krvni pritisak pada i mišići se opuštaju. Nasuprot njima deluju tople boje, crvena ili narandžasta.


     Iz svega navedenog možemo doći do zaključka da zelena i plava deluju povoljno na bolesnike.


недеља, 29. децембар 2013.

Barijatrijskom hirurgijom protiv dijabetesa

   Barijatrijska hirurgija kontroliše dijabetes
     Pankreas (hušterača-pancreas) stvara dovoljnu količinu insulina koji održava normalan nivo glukoze u organizmu. Glukozu koriste ćelije za energiju, ali kada je delikatan balans glukoze narušen, najčešće gojaznošću, razvija se dijabetes tip 2.

     U SAD, broj dijabetičara je utrostručen u prethodnih 30 godina, i sada iznosi preko 20 miliona, kaže CDC (Centar for Disease Control an Prevention), i preko 90% dijabetičara ima dijabetes tip 2. Sa povećanjem telesne težine pacijenta raste i rizik i ozbiljnost ove bolesti. Oko 40% dijabetičara tip 2, potrebane su dnevne injekcije insulina kako bi održali normalan nivo glukoze. 70% odrasilih u SAD su preteški ili gojazni, kao i trećina dece i tinejdžera. Samo fizička aktivnost i odgovarajuća ishrana nisu efikasni u borbi protiv teške gojaznosti ili dijbetesa tip 2. Kada pacijent jednom postane debeo, ponovan gubitak kilograma (i održavanje normalne težine) se skoro nikad nedogode. Dok su lekovi koje koristimo za dijabetes navodno dobri, oko polovine ljudi koji ih uzimaju ne mogu da kontrolišu svoju bolest. Što dovodi do srčanog udara, slepila, moždanog udara i otkazivanja bubrega. Kako bi kontrolisali gojaznost u pomoć priskače hirurgija. Takozvana barijatrijska hirurgija smanjuje želudac (kao mala kesa), modifikuje digestivnu cev tako da hrana dolazi do malog creva kasnije nego obično. Tokom godina doktori izvodeći operacije za gubitak telesne mase, otkrili su da hirurškim tretmanom mogu da izleče dijabetes tip 2.

     Kako bi istražili ovu hipotezu, 150 pacijenata sa dijabetesom tip 2 i gojaznošću su uključeni u studiju 2007. godine. 50 pacijenata je imalo želudačnu „bypass“ operaciju. Ona smanjuje želudac do veličine loptice za golf; sledećih 50 pacijenata je imalo „sleeve“ operaciju želuca, koja smanjuje želudac veličine fodblaske lopte do oblika banane; i poslednjih 50 koji su lečeni odgovarajućom ishranom uz uzimanje lekova. Ispitanici kojima su urađene barijatrijske intervencije su manje unosili hranu i gubili na težini. Oni su izgubili pet puta više, u odnosu na pacijente koji su uzimali lekove za sniženje nivao šećera.

     Studija objavljena u „New England Journal of Medicine“ u 2012. je zapanjujuća u svetu medicine. U studiji su uporedili rezultate pacijenata koji su lečeni lekovima i odgovarjućom ishranom; i oni kojima su urađene barijatrijske intervencije. Pacijenti ove druge grupe kao da su bili izlečeni od dijabetesa, ili su smanjili potrošnju lekova. Gubitak težine pacijentima je snizio i krvni pritisak i holesterol. Većina pacijenata koji su koristili gomilu lekova su prestali da koriste lekove ili da uzimaju samo nekoliko u toku dana. Što dovodi do zaključka da je skoro otkriven lek protiv dijabetesa tip 2. Ali treba još uraditi neke studije. Većina lekara internista smatra da barijatrijsku hirugiju treba koristi u mnogo ranije stadijum kod lečenja dijabeta u gojaznih, a ne čuvati je kao poslednju kartu.  


Ex Vivo perfuzija pluća

     Respiratorni sistem čine pluća i vazdušni putevi, omogućuje organizmu neprekidno snabdevanje kiseonikom i eliminaciju ugljen-dioksida. Kiseonik, neophodan za život udahnemo 17.000 puta tokom dana, preko pluća dospeva u krvotok, i tako distribuira za svaku ćeliju u organizmu. Respiratorni poremećaji su veoma česti u SAD, i ta stopa još uvek raste. Skoro 400.000 Amerikanaca umre od plućnih bolesti svakegodine, a preko 35 miliona živi sa hroničnom bolesti pluća.

     Srećom, tehnologija je unapredila lečenje tako da bolesnici koji boluju od hronične opstruktivne bolesti pluća, cistične fibroze, plućne hipertenzije, nedostatak alfa-1 antitripsina i mnogih drugih žive duže i kvalitetnije nego deceniju pre.
     Od ranih ’90 više od 25.000 transplantacije pluća je urađeno u svetu. U Sjedinjenim Državama, više od 1.800 transplantacija pluća, iz grupe od preko 100.000 potencijalnih kandidata, se očekuje da će biti završeno u 2012. Ovi pacijenti nemaju drugu mogućnost i očekuju da će umreti od teških bolesti pluća u rok od godinu do dve.

     Dok je transplantaciju pluća jedini način za preživljavanje, mnogo presađivanja ne može da se uradi u toku godine zbog malog broja donora. Pluća se mogu uzeti samo od 15% donora, zbog povreda većina pluća sklona je komplikacijama koje nastaju pre i posle moždane smrti donora. Tako mogu nastati pneumonija, trauma grudnog koša, pulmonalni edem, problemi sa ventilacijom i sl.

     Uskoro sve ovo će se promeniti. Eksperti veruju da oko 40% prethodno odbijenih pluća donora, sada mogu biti spremna za transplantaciju. Sve to zahvaljujući novoj tehnici, tzv. ex vivo – van tela – perfuzija (ishrana) pluća. Ova nova procedura „pranje pluća“ može oporaviti pluća koja nisu bila pogodna za transplantaciju, da bi se kasnije mogla presaditi.

     Da ovo nije naučna fantastika govori pozamašan broj o uspešnom presađivanju posle ex vivo procedure. Oštećena pluća se uzimaju od donora, postavljaju u komoru slučnu mehuru i priključuju na kardiopulmonalnu pumpu i ventilator. U toku 4-6 sati pluća se oporave. Posebne infuzije sa nutricijentima se aplikuju kroz krvne sudove pluća, i na taj način ih ishranjuju, dok „dišu“ kiseonik koji dobijaju preko uređaja za disanje. Ako je neophodno dodaju se lekovi koji bi suzbili infekciju. Kada lekari procene da su pluća „ozdravila“ šalju ih primaocima na hitnu transplantaciju.

     Ova tehnika koja se koristi u Evropi i Kanadi, uskoro će se koristiti i u SAD pošto proće kliničko testiranje u glavnim kliničkim centrima. Ameri imaju resurse kojima će drastično povećati broj bluća za transplantaciju, i tako znatno pomoći preko 100.000 ljudi koji su na listi čekanja za nova pluća.












четвртак, 26. децембар 2013.

Infarkt miokarda



Nedavno sam pisao članak o tome kako sam sebi pomoći pri infarktu miokarda. Ovim se ponovo vraćam na temu, i sa zakašnjenjem dajem svoj doprinos Svetskom danu srca (29. septembar) jer mislim da se u našoj zemlji malo radi na zdravstveno-vaspitnom radu naroda, i da mi kao nacija vrlo malo znamo.

     Srčani udar je sve češći uzrok smrtnosti, kako među starijom populaci­jom tako i među ljudima srednjih godina. Iako se misli da infarkt prvenstveno preti muš­karcima, lekari ukazuju na to da ni žene nisu zaštićene, naročito u drugoj polovini života, kad uđu u menopauzu.
     Kako objašnjava prof. dr Goran Rađen, specijalista interne medicine i kardiologije i direktor Doma zdravlja Jedro“ muškarci su ugraženiji do pedesete godine života, a posle pedesete ženama preti veći rizik od infarkta.
     Svi mi bismo, bez obzira na pol, bili daleko bolje zaštiće­ni od srčanog udara kada bismo zdravije živeli i više vodili raču­na o faktorima rizika za nasta­nak kardiovaskularnih obolje­nja, odnosno ishemijske bolesti srca - kaže dr Rađen i navodi fak­tore rizika:
-          povišen krvni pritisak
-          povišen nivo holesterola i trigli- ceridau krvi
-          fizička neaktivnost kao posledi- ca prekomernog seden ja
-         pušenje
-          dijabetes.

POČINJE JAKIM BOLOM U GRUDIMA 

     Istina, ovo nisu i jedini fak­tori rizika jer, osim njih, infarkt uslovljavaju i pol, godine i nasleđe, ali na ove faktore ne može da se deluje. Kada bismo računali, moglo bi se reći da faktori koji zavise od nas utiču sa 80 odsto, a oni nepromenljivi, na koje ne mo­žemo da utičemo, samo sa 20 odsto. Zato ne treba da se „va­dimo“ na nasleđe jer se kod veo­ma malog broja ljudi infarkt jav­lja zbog toga što je u porodici više osoba preminulo usled srčanog udara. Mnogo češće smo sami kri­vi - kaže naš sagovomik.
     On objašnjava da do infarkta miokarda dolazi usled zapušenja krvnih sudova, odnosno koronar­nih arterija koje snabdevaju krvlju srčani mišić. Retko kada iza toga stoji samo jedan faktor rizika, obično je infarkt posledica zdru­ženog delovanja više faktora.
     Prvi i osnovni simptom infar­kta je bol u sredogruđu, iza grud­ne kosti, koji se širi u donju vilicu, pozadi između plećki i ka želucu. Bol može da se proširi i na levu ili desnu ruku, ali i na obe ruke. Obično traje od 15 do 20 minuta, praćen je preznojavanjem i lupanjem srca, a ponekad je i izuzetno jak.

ŠTAJE PRAVILO ZLATNOG SATA?

     U slučaju pomenutih simpto­ma najvažnije je, ističe dr Goran Rađen, odmah pozvati Hitnu pomoć i objasniti im šta se doga­đa. Ukoliko imate nitroglicerin, treba ga staviti pod jezik ili uze­ti nitroglicerinski sprej. Ako ne­mate ovaj lek, može da posluži i „aspirin“, koji valja dobro sažvakati. Mirovanje do dolaska hitne pomoći se podrazumeva.

     Infarkt se danas leči tako što se u zapušenu koronarnu arteriju stavi žičica s balonom. Kad se otkrije mesto zapušenja, ono se produva i u zid krvnog suda se stavi federčić koji se naziva stent. Na taj način omogućava se da deo srčanog mišića koji je prestao da dobija krv, odnosno kiseonik i hranIjive materije, opet bude hranjen - kaže on.
     Ovakav postupak je efikasan i ima smisla ako se uradi na vreme, najkasnije sat vremena od infarkta, u okviru takozvanog zlatnog sata, jer su tada mnogo manje šanse da će doći do odu­miranja dela mišića koji snabdeva koronarna arterija.
     Zato je brzo traženje i dobijanje medicinske pomoći od pre­sudne važnosti za preživljavanje jer baš u tom prvom satu najčešće dolazi do poremećaja rada srca u meri da ugrožava život - ističe dr Rađen.

среда, 25. децембар 2013.

Naučnici stvorili epitelijalne ćelije pluća koristeći ljudske matične ćelije



Sudeći po studiji objavljenoj u časopisu Nature Biotechnology, naučnici su koristeći matične ćelije čoveke stvorili funkcionalne ćelije pluća i disajnih puteva. Ovo najnovije istraživanje, koje je sproveo tim iz Columbia University Medical Center (CUMC), može imati veliki podencijal za stvaranje plućnog tkiva, kao i za testiranje lekova, proučavanje razvoja pluća i najzad stvarati tkivo za transplantaciju.

     „Naučnici su imali delimičan uspeh pretvarajući matične čelije čoveka u srčane ćelije, β ćelije pankreasa, crevne ćelije, ćelije jetre i nervne ćelije, kako bi unpredili regenerativnu medicinu,“ kaže vođa tima Hans-Willem Snoeck, MD, PhD, profesor mikrobiologije i imunologije. „Sad, konačno smo uspeli da stvorimo ćelije pluća i vazdušnih puteva. Ovo je veoma važno jer se transplantacije pluća uglavnom završe loše, imaju lošu prognozu. Iako je bilo kakvo kliničko ispitivanje godinama daleko, razmišljamo da radimo autolognu transplantaciju pluća, tj. transplant koji sadrži pacijentove ćelije kože koje bi stvorile funkcionalno plućno tkivo.“

     U 2011. godini, Snoeck je otkrio niz hemijskih supstanci koje pretvaraju matične ćelije empriona ili pluripotente ćelije u ćelije endoderma probavnog trakta. U ovoj najnovijoj studiji, naučnici su uspeli da nađu još hemijskih supstanci koje će u potpunosti transoformisati gore pomenute ćelije u funkcionalne epitelne ćelije pluća.

     Ćelije koje su otkrivene stvaraju markere od najmanje 6 tipova epitelijalnih ćelija pluća i vazdušnih puteva, naročito markere alveola tip 2. Tip 2 je naročito bitan jer proizvodi supstancu za stvaranje alveola, gde se vrši razmena gasova. Ove ćelije su zadužene za oporavljanje pluća posle povreda. 

     Otkrića ove studije znatno mogu imati primenu u lečenju određenih bolesti pluća, uključujući i idiopatsku plućnu fibrozu (IPF).

     „Niko ne zna šta uzrokuje bolest, i lečenje takođe nepostoji,“ kaže Snoeck. „Koristeći ovu tehnologiju, doktori će napokon moći da kreiraju laboratorijske modele IPF, proučavajući je na molekularnom nivou, i testirati lekove pokušavajući da otkriju tretman ili lek.“
     On se nada da će koristeći ovu tehnologiju uspeti da naprave autologni ćelijski graft. Ova metoda podrazumeva uzimanje pluća od donora, ukljanjanje svih ćelija tako da ostane samo skelet kome će pridodati ćelije primaoca pluća. Ovim bi trebalo da izbegnemo probleme odbacivanja organa, dodaje Snoek.

     Snoeck radi sa timom kolega na odseku za biomedicinski inženjerig na unverzitetu u Kolumbiji (Columbia University of Biomedical Engineering) na razvoju autolognog plućnog grafta.

     „Uzbuđena sam radeći sa Hansom Snoekom (Hans Snoeck) na ispitivanju matičnih ćelija biomedicinskim inženjeringom, tragajući za izlečenjem plućnih bolesti,“ kaže Gordana Vunjak-Novaković, koautor studije (čija je titula i mesto gde radi) Mikati Foundation Professor of Biomedical Engineering et Columbia’s Engineering School i profesor na (Columbia University College of Physicians and Surgeons).  

Ne znam kako bih prevao njihove titule i mesta gde rade.