Operacija kičmenovih pršljenova bez noža - perkutana vertebroplastika

     

Trend savremene terapije je lečenje bolesnika metodama iz grupe minimalno invazivnih. Osnovni princip je da se isti ili bolji efekat (u poredjenju sa klasičnim hirurškim zahvatima) postigne uz manju dozu "agresije" (invazivnosti) po organizam bolesnika. Ovako se mogu lečiti brojna oboljenja krvnih sudova, vršiti zahvati vadjenja žučne kesice, bubrega, slezine, delova creva ... 

Metoda lečenja preloma pršljena

      Perkutana vertebroplastika (PVP) je metoda iz grupe interventne radiologije (minimalno invazivnih tehnika koje se rade pod kontrolom rendgenskog zračenja) koja se primenjuje u lečenju bolnih preloma pršljenskih tela vratnog, grudnog i slabinskog dela kičmenog stuba.

     Prelomi pršljenskih tela nastaju kao posledica slabljenja njegove gradje odnosno gubitka koštanog tkiva što rezultira smanjenom čvrstinom. Najčešći uzrok ovih promena je osteoporoza. Ne retko, ovakvi prelomi pršljenskog tela su prvi klinički znak osteoporoze. Broj ovakvih preloma koji se godišnje javljaju u SAD je oko 250 000. Isto tako ukoliko su pršljenska tela zahvaćena metastazama malignih tumora ili benignim tumorima krvnih sudova doći će do razaranja koštanog tkiva sa takodje posledičnim smanjenjem njegove čvrstine. U tako izmenjenim uslovima, moguće je da pri minimalnim traumama kao što su pokreti, naglo sedanje ili lakši padovi, dodje do tzv. kompresivnog preloma pršljenskog tela odnosno smanjenja njegove visine.

     

    Nastanak preloma praćen je bolovima koji se pojačavaju pri sedenju, hodu i obavljanju svakodnevnih aktivnosti.

     Do pre desetak godina lečenje je bilo sastavljeno od nekoliko raspoloživih metoda: terapija lekovima, fizikalna terapija i hirurški zahvati stabilizacije kičmenog stuba. Medjutim, rezultati ili nisu bili zadovoljavajući ili se terapija (hirurška) bila skopčana sa značajnim brojem intra i postoperativnih komplikacija.

     Prvi pokušaj, koji se na sreću pokazao uspešnim, interventno-radiološkog tretmana ovog oboljenja izveden je 1984. (Darmond i Galiberd) i od tada je broj intervencija koje se u svetu izvode u neprekidnom porastu.

Način izvođenja metode

     Princip izvodjenja metode je da se kolabirano pršljensko telo, pod kontrolom radioskopije, punktira iglom, i kroz nju ubrizga specijalna vrsta dvokomponentnog cementa. Nakon ubrizgavanja cement se stvrdnjava i stvara cementno-koštani blok sa fragmentima prelomljenog pršljenskog tela dovodeći do smanjenja ili nestanka bolova. Takodje se, prilikom stvrdnjavanja cementa, razvija temperatura od približno 60 stepeni Celzijusove skale što termičkim oštećenjem pršljenskih receptora za bol takodje doprinosi procesu obezboljavanja.

Autor: prof.  dr Petar Bošnjaković

Humana genetika

Svojevremeno sam ovo koristio kao ''pomoćno" sredstvo na samom testu. .RAR arhiva sadrži svu teoriju iz praktikuma i još jedan .doc fajl (Emerijevi osnovi medicinske genetike za I test).

Praktikum iz genetike (samo teorija)                           

Opšta i anatomija ruke

Autor ovih prezentacija je dr Ljubica Stojšić-Džunja, profesor na Zavodu za anatomiju na medicinskom fakultetu u Novom Sadu. Ovaj materijal se isključivo sme koristiti za edukativne svrhe uz poštovanje svih autorskih i vlasničkih prava. Prvenstveno ga mogu koristiti studenti I godine medicine gore pomenutog fakulteta.

12-1M Opšta anatomija uvod

12-2M Оšta osteologija

12-3М Kosti ruke

12-4M Opšta artrologija

12-5M Spojevi ruke

12-6M Opšta miologija

12-7M Mišići ruke

12-8M Opšta angiologija

12-9M Krvni sudovi i limfatici ruke

12-10M Opšta neurologija

12-11M Živci ruke

12-12M Topografija ruke

Katedra za anatomiju

Google+

<a href="https://plus.google.com/113378443292635131144" rel="publisher">Google+</a>

Neurogeneza (rođenje nervnih ćelija u odraslom dobu)

     

     Više od jednog veka je proteklo od kada je španski Nobelovac i jedan od pionira neuronauka, Santiago Ramon  Cajal, opisao strukturu centralnog nervnog sistema i njegove osnovne jedinice – nervne ćelije ili neurona. Od prvobitnih crteža i uopštenih opisa do današnjih naprednih in vivo tehnika skeniranja moždane anatomije i moždane aktivnosti, saznanja o strukturi, funkcijama i komunikaciji izmedju nervnih ćelija su se eksponencijalno proširivala. Ipak, tek pre deset godina jedna dogma o neuronima je opovrgnuta. Nervne ćelije su opisivane kao nedeljive, tj. da se radjaju samo tokom embrionalnog razvića. Istraživanja ´90tih su pokazala da je neurogeneza (neurogenesis = radjanje nervnih ćelija) u izvesnim regijama centralnog nervnog sistema moguća.

Kako nastaju nervne ćelije u odraslom dobu 

     Centri neurogeneze u odraslom dobu (adult neurogenesis) su sub-ventrikularna zona (SVZ) i sub-granularna zona (SGZ). SVZ je uzak pojas ćelija tik uz bočne moždane komore. Ćelije ovde rodjene migriraju ka olfaktornom bulbusu. No, s obzirom da je SGZ deo dentatnog girusa, zavoja u hipokampusu, ova zona je intenzivnije istraživana poslednjih gomina. Hipokampus je bananoliki deo limbičkog sistema i doveden je u vezu sa višim kognitivnim funkcijama, naročito sa prostornim pamćenjem.

     Za detektovanje novorodjenih ćelija u animalnim modelima, injektuje se BrdU (brom-deoksi-uridin) i nakon odredjenog vremena, životinja se žrtvuje, a moždani preseci se koriste za imunohistohemiju sa anti-BrdU antitelom. BrdU je sintetički nukleozid koji se inkorporira u novosintetizovanu DNK u periodu mitotičke S faze. Uzimanje tkiva za analizu posle samo dva sata mozemo odrediti procenat ćelija u stupnju proliferacije, dok duže cekanje (oko 6 sedmica) moze nam dati podatak o broju novorodjenih ćelija koje su preživele i koje su sada funkcionalni deo hipokampalne anatomije.

Funkcija novonastalih nervnih ćelija

      Pitanje koje se prvo nameće je funkcija novorodjenih ćelija. Njihov broj, iako se mogu lako detektovati konfokalnom mikroskopijom, nije dovoljan da bi kvantitativno doprinosio značajnijim promenama. Takodje, tek rodjena nervna ćelija treba da pronadje svoje "mesto", migrira u tačno odredjenom pravcu i uspostavi sinaptičke veze sa odredjenim neuronima. Iako detalji o faktorima koji odredjuju ove procese još nisu poznati, veza izmedju broja novorodjenih ćelija i nekih fizioloških procesa je potvrdjena mnogim istraživanjima.

     Neurogeneza je dovedena u vezu sa pamćenjem, stresom, poremećajima spavanja i ishemijom. Kako je hipokampus jedan od fokusa kognitivne neuronauke, nije iznenadjujuće da novonastale ćelije u ovoj arei mogu da uticu na memorisanje novih zadataka i kasnija sećanja na ista. Većina istraživanja su izvršena na glodarima i iako interesantni, rezultati ne daju jasnu potvrdu o beneficijalnom učinku povećane neurogeneze. Naime, čini se da bolje učenje zavisi od povišene neurogeneze samo kada se neki odredjeni zadaci postavljaju pred posmatranu životinju. Nekoliko teorija je pokušalo da objasni značaj neurogeneze kao podešavača interference koja se javlja kada se uče različite stvari u isto vreme; kao preciznog detektora vremena učenja ili preusmerača novonastalih memorijskih engrama. Ipak, svi istraživači u ovoj oblasti se slažu da je vežbanje i interesantnije, podsticajnije okruzenje u kome se vežba direktno proporcionalno broju novorodjenih ćelija sto je do danas najjači argument naučnika koji veruju u neuroegenezu kao jednog od promotera učenja i pamćenja.

     Interesantni su i elektrofiziološki rezultati. Novorodjene ćelije su ekscitabilnije, njihov prag za okidanje akcionih potencijala je niži. Ove ćelije imaju različit nivo GABA receptora (koji su bitni za inhibiciju sinaptičke transmisije) i u nekim natrijumskim i kalcijumskim kanalima. No, lakša pobudljivost ćelija da reaguju na spoljne uticaje nosi sa sobom i rizik od poremećaja kao što je epilepsija. Dakle, nove istaživačke studije moraju da imaju u vidu da povećanje neurogeneze može da povisi rizik od epileptiformne aktivnosti hipokampalnih neurona.

Nervne ćelije i njihova uloga u stresu, depresiji...

     Ipak, trenutno, oblasti kojoj je neurogeneza možda i od najpraktičnije vrednosti danas su stres i depresija. Neki antidepresanti povećavaju broj novorodjenih ćelija i istraživanja na ljudima su u toku. Takodje, aktivnosti koje povećavaju, odnosno snižavaju stres (bilo fiziološki ili psihološki) imaju proporcionalni nivo neurogeneze. Na broj novonastalih neurona utiče i nivo glukokortikoida u krvi. Ova istraživanja daju drugačiji pogled na efikasnost nekih antidepresiva, jer se čini da su neki pozitivni efekti ovih lekova povezani sa neurogenezom, a ne samo sa konkretnim neurotransmiterom čiji nivo se pokušao modifikovati. Neurogeneza je povišena i posle fokalne ishemije mozga, dakle ima i reparativnu funkciju u centralnom nervnom sistemu.

     Najnovije studije ukazuju na mogućnost fokusa neurogeneze i u kori velikog mozga i u malom mozgu, ali ova ispitivanja su još uvek na nivou nižih kičmenjaka. Različiti lekovi utiču na broj novih ćelija u nervnom sistemu. Većina tih lekova su iz domena neuropsihijatrije, ali i neki anestetici, kao i viagra mogu da aktiviraju rodjenje neurona. Ipak, bitno je napomenuti da i pored intenzivnog studiranja neurogeneze, još uvek se ne može utvrditi da je ona uvek blagotvorna na funckije nervnog sistema sisara. Genetičke manipulacije mogu da doprinesu boljitku nekih funkcija, ali rizik od epilepsije, pogrešnog migriranja novih ćelija i nekontrolisanih sinaptičkih veza takodje su rizik per se. Neurogeneza je još ovek "hot topic" savremene neuronauke i izvesno je da ćemo mnogo toga o njenom značaju saznati u narednim godinama.

Dr Dragana Jančić

Instituto de Neurociencias,

Alicante

Interventna radiologija

     Interventnoj radiologiji pripada pioni-rsko mesto u razvoju minimalno invazivne medicine, terapijskih pro-cedura koje su označile revoluciju pre svega zato što pacijenta pošteđuju fizičke traume i obezbeđuju mu brz oporavak. O njenim mogućnostima i najsavremenijim interventnim procedurama govori dr Slobodan Vranješ, specijalista radiologije u beogradskoj Opštoj bolnici Bel Medic.

     Zahvaljujući interventnoj radiologiji, mnoga stanja koja su ranije zahtevala isključivo hirurško lečenje klasičnim otvorenim opera-cijama danas se mogu lečiti minimalno invazivnim procedurama. Interventnoj radiologiji pripada pionirsko mesto u razvoju savremene minimalno-invazivne medicine, u razvoju terapijskih procedura kao što su kateterizacija srca, ugradnja stenta i drugih tehnika koje su označile revoluciju u medicini pre svega zato što pacijenta pošteđuju fizičke traume i obezbeđuju mu brz oporavak.

    

     Od prvog rendgenskog snimka šake do danas, radiologija se, prema rečima dr Slobodana Vranješa, specijaliste radiologije, razvijala kao nijedna druga medicinska grana. Koristeći medicinski imidžing (X-zrake, kompijuterizovanu tomografiju-CT, magnetnu rezonancu-MR i drugo) i pomenute minimalno invazivne interventne procedure, interventna radiologija se danas bavi ne samo dijagnostikom već i terapijom mnogih patoloških stanja gotovo svih organskih sistema.

     

     Radiološka dijagnostika je oduvek bila nezamenljiv oslonac u lečenju pacijenata hirurškim i drugim metodama, ali se njena uloga do pre tri decenije na tome i završavala. U momontu kad je razvoj novih tehnologija počeo da rađa ideje da se tokom akta „slikanja“ pojedinih organa ili organskih sistema istovremeno primene i novi oblici terapija (balon za širenje krvnog suda, stent), započeo je razvoj radiološke terapeutike – interventne radiologije (IR) koja se naziva i kliničkom i hirurškom radiologijom – i uvođenje u radiologiju određenih hirurških postulata.

     Dr Vranješ objašnjava da se IR procedure izvode u specijalnim hirurškim salama (angio-salama), uz kompletnu hiruršku antisepsu radiologa i hiruršku pripremu pacijenta; sve intervencije se uglavnom rade u lokalnoj anesteziji, ali u određnim slučajevima i u opštoj, što zahteva prisustvo anesteziologa. Uz pomoć digitalnih radioloških slika (rendgenskih ili ultrazvučnih) koje se prate na monitorima, sićušni intrumenti kojima se izvodi intervencija (igla, kateter) uvode se u telo pacijenta, u krvni sud ili određeni organ, kroz minimalne rezove na koži. Time se on pošteđuje fizičke traume karakteristične za klasičnu operaciju, ali se i smanjuje rizik za pojavu infekcija i znatno skraćuje opopravak pacijenta nakon intervencjije. U najkraćem terapeutksa dimenzija IR ogleda se u tome što, nakon dijagnostike, obezbeđuje potpuno izlečenje nekog patološkog stanja, zaustavlja neki patološki proces (maligni, na primer) ili olakšava neku kasniju hiruršku intervenciju (znatno manja potrašnja krvi ili lakše odstranjivanje neke patološke promene).

     

     Prema mestu primene, IR se može grubo podeliti na vaskularnu i nevaskularnu. IR se, prema metodama, može podeliti na dijagnostičku i terapijsku; terapijska dimenzija radiologiju povezuje sa hirurgijom pa se u svetu često naziva hirurškom radiologijom... Radiologija, međutim i dalje evoluira i širi se, u tom smislu njene mogućnosti pružaju priliku i specijalistima drugih medicinskih grana da se uključuju u terapijsku fazu primene IR, odnosno interventna radiologija se sve više klinički orjentiše pa se naziva i kliničkom radiologijomkardiolozi „preuzimaju“ procedure vezane za srce, neuroradiolozi se fokusiraju na lečenje krvnih sudova vrata i mozga, pedijatrijski radiolozi se bave specifičnim problemima dece... Sve u svemu, ističe dr Vranješ, složenost IR danas traži od specijalista radiologije, koji su nekada svoj dijagnostički deo posla mogli da rade gotovo potpuno izolovano, da poznaju široku kliničku praksu; da kompletno učestvuju u lečenju počevši, u mnogim slučajevima, od razgovora sa pacijentom, preko konsultacja sa kliničkim specijalistima o indikacijama za radiološku dijagnostiku, sve do primene interventnih terapijskih procedura.

Vaskularna IR

   Vaskularna interventna radiologija obuhvata intervencije na krvnim sudovima od perifernih krvnih sudova (nogu i ruku), krvnih sudova organa u trbuhu ili plućima, do krvnih sudova u vratu i u mozgu. Kao u IR uopšte, i u vaskularnoj IR je dijagnostička procedura snimanja stanja krvnih sudova, što se izvodi uz pomoć katetera (savitljive cevčice), sa razvojem tehnologije pretvorena u priliku da se istovremeno obavi i terapijski deo posla. U dijagnostičkoj fazi, u određeni krvni sud se ulazi kateterom, ubrizgava se kontrastno sredstvo u snimanju promene, i to ne samo u krvnom sudu i na njegovom zidu, već i na organu koji taj krvni sud vaskularizuje; najčešće je reč o suženjima (stenoze) i patološkim proširenjima krvnog suda (aneurizme), kao i različitim patološkim promenama u organima. 

     Sa evoluiranjem dijagnostičke u terapijsku vaskularnu IR, stenoze su isprva lečene takozvanom balon dilatacijom (slika 2), širenjem krvnog suda pomoću balona. Vremenom se pokazalo da je terapijsko delovanje balona relativno kratkog veka pa je razvijena tehnika ugradnje stenta „mrežice“ koja je u organizmu inaktivna i lumen krvnog suda drži trajno proširenim. U jednom broju slučajeva, napominje dr Vranješ, ugradnjom stenta pacijenti bivaju pošteđeni vrlo obimne hirurške operacije. Kao i svaka druga terapija, stent naravno nije univerzalan, ima svoje indikacije i ograničenja. U svakom slučaju, kad se nakon radiološke dijagnostike odlučuje o terapiji, uvek se počinje manje invezivnom metodom, IR metodom (dilatiranje, stent – Slika 3.); što može i da se ponovi ukoliko u prvom pokušaju ne daje zadovoljavajuće rezultate. Hirurško lečenje je opcija samo ukoliko IR ne može da pomogne.
     

     Aneurizme su potencijalno preteće perforacije; ukoliko se jave na arterijama, mogu biti fatalne, te su ranije obavezno hirurški lečene. Danas se one „uklanjaju“ pomoću posebnih stentova, koji održavaju normalan volumen krvnog suda, a njegov aneurizmatični deo praktično isključuju iz protoka, onemogućavajući otkidanje tromba koji se najčešće nalazi u aneurizmatičnom proširenju.

Pionirski rad

     Dr Slobodan Vranješ započeo je da se bavi interventnom radiologijom 1990. godine. Osnivač je ultrazvučnog i Odeljenja interventne radiologije u KBC „Dr Dragiša Mišović“, a potom i IR odeljenja u KBC Bežanijska kosa.

     Jedan je od najiskusnijih i najboljih interventnih radiologa u našoj zemlji. Prvi je u Srbiji uradio sklerozaciju ciste slezine i nadbubrega i među prvima u Beogradu izveo embolizaciju tumora jetre sa takozvanim mikrosferama ispunjenim citostatikom. Snimke njegovog rada su neki od najvećih američkih stručnjaka za IR ocenili kao izuzetne, i od kolega u SAD dr Vranješ je dobio najveće stručne pohvale.

     Vaskularna IR bavi se i lečenjem takozvanih AV malformacija, koje karakteriše komunikacija arterije i vene, odnosno direktno mešanje venske i arterijske krvi, što u zavisnosti od nivoa na kome se javlja, dovodi pacijenta u određeno loše stanje. Radi primene terapijskih metoda kojima je taj problem rešavan ranije, u krvne sudove se ulazilo kroz preponsku arteriju, ali se danas koristi manje invezivna intervencija putem radijalne arterije (na ruci), što mogućnost komplikacija svodi na minimum. Za lečenje AV „šantova“ i aneurizma u glavi koriste se posebni materijali.

     

     Embolizacija krvnih sudova je još jedna terapijska metoda vaskularne IR. U slučajevima postojanja tumora koji su inoperabilni, koji u nekom trenutku nisu pogodni za operaciju, ili koji se ne mogu operisati zbog drugih zdravstvenih problema pacijenata, kateter se kroz krvni sud vodi do tumora, gde se ubacuje embolomaterijal za zatvaranje dotoka krvi u tumor, te on prestaje da se hrani i stagnira. Kao palijativna metoda, embolizacija produžava život pacijentu time što zaustavlja rast tumora; kao preoperativna metoda, ona pri kasnijoj operaciji omogućava manju potrošnju krvi. Embolizacijom se palijativno ili definitivno mogu lečiti tumori bubrega i jetre, kao i ginekološki i urološki krvareći tumori, a metoda se može primenjivati u više navrata, i do tri puta godišnje. Kod stanje hemoptizije (pacijent pljuje krv), koje nije u vezi sa TBC ili tumorom, AV „šantovi“ se takođe zatvaraju embolizacijom.

Nevaskularna IR

     Nevaskularna IR obuhvata intervencije na parenhimatoznim organima kao što su jetra, pankreas i bubrezi, a najčešće je reč o uklanjanju opstrukcija, drenaži takozvanih tečnih kolekcija u trbuhu (ciste, apscesi i drugo), ili sklerozaciji (injektiranju sklerozantnog sredstva koji dovodi do smežuravanja neke promene). Prema metodama koje se primenjuju, nevaskularna IR može se podeliti na dijagnostičku i terapijsku.

     

     Ukoliko se sumnja na patološku promenu u nekom od unutrašnjih organa, dijagnostička IR se služi biopsijom (jetre, pankreasa, bubrega, nadbubrega, pluća...). U zavisnosti od organa, specijalnim iglama se uzima parče tkiva i šalje na histologiju, a na osnovu histopatoloških rezultata se određuje terapija, bilo hirurška, medikamentozna ili zračna.

     

     U slučajevima dijagnostikovanih opstrukcija, najčešće se interveniše drenažom. Dr Vranješ navodi primer opstrukcije u sprovodnom putu urotrakta, odnosno zastoja oticanja urina na nivou od bubrega do bešike; inervacija se izvodi tako što se kroz kožu kateterom ulazi  u izvodni sistem bubrega i omogućava isticanje urina u kesu van tela. Drenaža smanjuje napetost u bubregu, redukuje količinu uree i kreatinina u krvi, čima se direktno popravlja zdravstveno stanje pacijenta. Istovremeno se, međutim rediološki utvrđuje i razlog opstrukcije, kao i nivo na kome je do nje došlo, pa na osnovu toga urolog može da odlučuje o terapiji. Interventno-radiološka procedura drenaže, u takvom slučaju, pomaže da se funkcija bubrega očuva, odnosno da se izbegne hirurško odstranjivanje bubrega.

     Kod opstrukcija žučnog kanala, na primer, kad iz jetre ili na putu ka dvanaestopalačnom crevu postoji tumor, takođe se primenjuje (perkutana bilijarna) drenaža; kroz kožu (perkutano) i kroz jetru se u proširene žučne puteve u jetri uvodi kateter kojim se žuč izliva u kesu van tela. Direktan rezultat je bolje stanje pacijenta, jer se žuč više ne izliva u krv i ne taloži u koži (žuto prebojena koža), a istovremeno se na osnovu radiološki dobijenih podataka razmatra da li je potrebna hirurška operacija ili je dovoljno primeniti minimalno invezivnu stent terapiju. U žučni kanal može da se postavi odgovarajući stent koji obezbeđuje neprekidan protok žuči od jetre u duodenum. Bilijarna drenaža može biti privremena mera, do eventualne operacije, ili trajno rešenje za inoperabilnog pacijenta; tumor glave pankreasa, na primer, ne može hirurški da se leči, pa se u bilijarni kanal postavlja stent, čime se olakšava život pacijenta (sa inače neizlečivom bolešću).

     Umesto operacijom, drenažom se danas uklanjaju i različite tečne kolekcije u trbuhu, ciste i apscesi, koji se mogu pojaviti u bubregu, pankreasu, slezini, jetri... Do tečne kolekcije se dolazi tankom iglom, kroz nju se cista/apsces prazni, a u zavisnosti od dreniranog sadržaja može da se izvede i sklerozacija. Prema odgovarajućim medicinskim parametrima se određuje da li je dovoljno samo drenirati sadržaj ili u lumen ispražnjene kolekcije treba ubrizgati sklerozantno sredstvo koje će dovesti do njenog smežuravanja. Na isti način se prazne i apscesne kolekcije, i to trajno ukoliko u njihovom sadržaju ima gnoja, uzorak se šalje na bakteriološko ipsitivanje, a kroz kateter se ubacuje antibiotik, čime se bakterijska infekcija direktno leči, efikasnije je nego intravenski ili uzimanjem antibiotika per os.

     

     U okviru nevaskularne IR, u poslednje vreme sve više pažnje privlače i neuroradiološke minimalno invezivne procedure, a posebno perkutana vertebroplastika, koja se primenjuje u slučajevima raznih povreda kičme i patoloških stanja u pršljenoskom telu. Perkutana vertebroplastika se izvodi tako što se, kroz mali rez na koži, specijalnim instrumentima ulazi u pršljensko telo i tamo ubacuje jedna želatinozna masa koja posle izvesnog vremena dobija tvrdoću cementa. Time se obezbeđuje čvrstoća pršljenskog tela i sprečava kompresija na živce koji izlaze iz kičmene moždine. Ova vrlo zahtevna intervencija, koja se u našoj zemlji radi samo u Nišu, izvodi se u saradnji sa anesteziologom. Kao jedna od savremenijih metoda neuroradiologije, perkutana vertebroplastika je zamenila deo neurohirurgije fokusiran na pokušaje da se reši problem oštećenja kičmenih pršljenova.

Hemijska jedinjenja u marihuani „štite nervni sistem” od multiple skleroze (MS)

   Hemijska jedinjenja pronađena u marihuani mogu pomoći u lečenju bolesti poput MS u miševa sprečavajući inflamaciju na nivou mozga i kičmene moždine, sudeći po istraživanju objavljenom Journal of Neuroimmune Pharmacology.

     „Upala je deo prirodnog imunog odgovora organizma, ali u sličaju kao što je MS, izmiče kontroli,“ kaže dr Ewa Kozela sa Univerziteta u Tel Aviv-u, Izrael.

    „Naša studija otkriva način kako izolovana jedinjenja iz marihuane mogu biti korišćena za regulaciju upale i zaštote nervnog sistema i njegove funkcije.“

Dr Kozela i kolege su istraživali da li protivupalna svojstva dve supstance nađene u marihuani – tetrahidrokanabinol (THC) i kanabidiol (CBD) – takođe mogu biti korišćena u lečenju upale koja je povezana sa MS-om.

   Istraživači su sa THC-om ili CBD-om tretirali imune ćelije koje su oštetile mozak i kičmenu moždinu. U oba slučaja, kao odgovor na ove hemikalije, imune ćelije, izolovane od paralisanih miševa, proizvele su manje zapaljenskih molekula, naročito interleukin 17 (IL-17).

Interleukin 17 „je tesno povezan sa MS-om i vrlo štetan za nervne ćelije i njihov omotač,“ kažu istraživači. Još dodaju: 

  „Prisustvo CBD-a ili THC-a sputava imune ćelije u proizvodnji molekula koji izazivaju zapaljenje, i ograničava molekule da dosegnu i oštete mozak i kičmenu moždinu.“

Kanabidiol u medicini

   THC u marihuani su otkrili naučnici iz Izraela 1964., i oko 70 kanabinoidnih jedinjenja koja su jedinstvena za kanabis, sa interesantnim biološkim efektima – otkrivenim u skorije vreme.

Profesor Zvi Vogel, koautor današnje studije, bio je među prvim naučnicima koji su opisali endokanabinoide devedesetih. Opisao je molekule koji u telu deluju slično kao THC.

   Marihuana sadrži najviše kanabidiola, koji je uz to najpotentniji kanabinoid, kažu istra-živači sa Univerziteta u Tel Aviv-u. Njima je CBD posebno zanimljiv „pri primeni u medici-nske svrhe nema psihogenih efekata kao THC.“

U studiji kao je sprovedena 2011. oni su dokazali da CBD pomaže u tretamnu simptoma sličnih mul-tiploj sklerozi u miševa, tako što je sprečav-ao imune ćelije da napadnu nervne ćelije kičmene moždine.

   Za prethodnu studiju, miševima sa simptomima sličnim multiploj sklerozi i delimično paralizovanim udovima, istraživači su aplikovali CBD. Životinje su povratile pokretljivost, „prvo su mrdali repovima, a zatim počeli dahodaju bez hramljanja.“ 

   Istraživači su zabeležili da miševi tretirani CBD-om imaju znatno manje inflamacije u kičmenoj moždini, nego netretirani. Ovi rezultati vode sadašnjoj studiji, gde istraživači pokušavaju da razviju moguće tretmane za ljude.

Potraga za leČenjem multipleskleroze se nastavlja

   Daljim istraživanjima je potrebno dokazati efektivnost kanabinoida u lečenju MS-a, iako su istraživači primetila da u mnogim zemljama CBD i THC se već koriste protiv simptoma, uključujući bol i mišićnu ukočenost.

 „Kada se koristi mudro, kanabis ima ogroman potencijal,“ kaže dr Kozela. „Upravo smo počeli da razumemo kako on funkcioniše.“