Mokraćna bešika ili Vesica urinaria

Mokraćna bešika (vesica urinaria) šupalj je mišićno-sluzokožni organ koji ima ulogu rezervoara koji menja svoju veličinu, oblik, položaj i odnose u zavisnosti od količine svog sadržaja i stanja susednih organa. U njoj se nakuplja mokraća između dva pražnjenja (mictio). Mokraćna bešika je umetnuta između dva mokraćovoda (urether), preko kojih prima mokraću, i mokraćne cevi (urethra) koja je povezuje sa spoljašnjom sredi­nom.

Spoljašnji izgled i položaj. Oblik mokraćne bešike zavisi od količine mokraće u njoj. Kapacitet na živome je oko 350 ccm a maksimalno je 1.500 ccm. Puna mokraćna bešika može da poprimi kruškast ili valjkast oblik, dok prazna ima oblik nepravilnog trougla s vrhom usmerenim napred.

Mokraćna bešika se nalazi iza prepon­ske simfize, u potperitonealnom spratu karlične šupljine, u organskom prostoru, u svojoj loži - paracistijumu. Nalazi se ispred rektuma kod muškaraca, a ispred materice kod žene. Kada je prazna, ona se nalazi unutar male karlice, a kada je puna, ona se izdiže napred i gore u trbušnu šupljinu.

Na praznoj mokraćnoj bešici opisuje se vrh, telo, baza i vrat. 

Vrh bešike (apex vesicae) usmeren je gore i napred prema preponskoj simfizi. Od vrha bešike nagore, prema pupku se pruža središnja pupčana veza (lig. umbilicale medianum) koja predstavlja obliterisani urahus (embionalni alantoidni kanal).

Telo bešike (corpus vesicae) nastavlja se na vrh bešike i na njemu se uočavaju dve strane i dve ivice. Strane su prednja i zadnje gornja. Prednja strana tela bešike je u odnosu sa preponskom simfizom preko uskog zatpreponskog prostora (spatium retropubicum). Zadnja gornja strana je pokrivena peritoneumom koji se prebacuje sa prednjeg trbušnog zida. Ova strana kod muškarca je u odnosu sa vijugama tankog creva i sigmoidnim kolo­nom, a kod žene sa prednjom stranom tela materice. Ivice tela bešike su: dve bočne i zadnja ivica. Bočne ivice se prednjim krajem nastavljaju na bočne pupčane vrpce (ligg. umbilicalia medialia) koje pred­stavljaju obliterisani deo stabla pupčane arterije (a. umbilicalis). Zadnja ivica tela bešike odgovara prelazu zadnje gornje strane prema bazi bešike.

Baza ili dno bešike (fundus vesicae) deo je tela kojim bešika naseda na kestenjaču i rektum kod muškarca, tj. na vaginu i vrat materice kod žene.

 

Vrat bešike (cervix vesicae s. collum vesicae) kratki je, suženi, najniži deo bešike koji nosi unutrašnji otvor mokraćne cevi (ostum urethrae internum) odakle polazi mokraćna cev (urethra).

Peritoneum. Mokraćna bešika se na­lazi u potperitonealnom spratu karlične šupljine i ona pripada ekstraperitonealnim organima. Međutim, zadnju gornju stranu prekriva peritoneum koji se prebacuje sa unutrašnje strane prednjeg trbušnog zida (SI. 23). Tom prilikom peritoneum gradi trbušno-bešični špag, čija dubina zavisi od ispunjenosti mokraćne bešike. Kod muškarca peritoneum se, sa mokraćne bešike, prebacuje put nazad na rektum i obrazuje rektalno-bešični špag (excavatio rectovesicalis), a kod žene se prebacuje na matericu i obrazuje bešično-matencni špag (excavatio vesicouterina).

Veze bešike. Od vrha mokraćne bešike prema pupku pruža se središnja pupčana veza (lig. umbilicale medianum), koja predstavlja obliterisan alantoidni kanal. Vrat bešike je fiksiran trakama fibromišićnog tkiva koje se pružaju od vrata bešike do unutrašnje strane preponske kosti i nazivaju se pubovezikalni liga­menti. Kod žene, ove veze se nazivaju pubouretralnom vezom, a kod muškarca puboprostatičnom.

Unutrašnji izgled bešike. Sluzokoža prazne mokraćne bešike je naborana izuzev u predelu Lijetoovog bešičnog trougla (trigonum vesicae - Lieutaudi) čija je površina uvek glatka, nezavisno od ispunjenosti bešike (SI. 22B). Bešični trougao se nalazi na dnu mokraćne bešike i kod muškarca leži na bazi kestenjače, a kod žene na vagini. Bazu trougla predstavlja poprečni sluzokožni nabor, tzv. međuureterični nabor (plica interureterica) na čijim krajevima se nalaze otvori mokraćovoda (ostium ureteris). Vrh trougla odgovara unutrašnjem otvoru mokraćne cevi (ostium urethrae internum). Iza međuureteričnog nabora zapaža se najniži deo bešike - retroureterična jama u kojoj se zadržavaju strana tela (pesak, kamen, gnoj).

Građa. Zid mokraćne bešike se sas­toji iz tri omotača. Spoljašnji, serozni omotač (tunica serosa) predstavlja pe­ritoneum karlične šupljine koji pokriva zadnju gornju stranu bešike. Ostale delove bešike prekriva vezivni omotač (tu­nica adventitia). Srednji, mišićni omotač (tunica muscularis) gradi glatko mišićno tkivo (m. detrusor vesicae), koje je raspoređeno u tri sloja (spoljašnji, srednji i unutrašnji) sa longitudinalnim i cirkularnim rasporedom vlakana. U predelu bešičnog trougla, glatke mišićne ćelije obrazuju mišiće bešičnog trougla (mm. trigoni vesicae). Oko vrata mokraćne bešike, kod muškarca, obrazuje se prsten glatkih mišićnih ćelija — unutrašnji zatvarač mokraćne cevi (m. sphincter urethrae intemum) čija vlakna prelaze i u mokraćnu cev. Ovaj mišić učestvujeu kontroli akta mokrenja (mictio). Kod žene, mišić nije tako definisan kao kod muškarca. Unutrašnji, sluzokožni sloj (tunica mucosa) izgrađen je od epitela prelaznog tipa (urothelium) ispod koga se nalazi podsluzokožni sloj (tela submucosa) koji se labavo vezuje za mišićni sloj i omogućava nabiranje sluzokože kada je bešika prazna. Podsluzokožni sloj ned­ostaje u predelu bešičnog trougla (trigonum vesicae) gde je površina sluzokože konstantno glatka, nezavisno od ispu­njenosti bešike.

Arterije. Vaskularizaciju mokraćne bešike obezbeđuju: gornje bešične ar­terije (aa. vesicales superiores), koje su grane pupčane arterije (a. umbilicalis), i donja bešična arterija (a. vesicalis in­ferior) koja je grana unutrašnje bedrene arterije (a. iliaca interna, SI. 24). Gornji deo dna mokraćne bešike je vaskularizovan od grana srednje rektalne arterije (a. rectalis media) i arterije semovoda kod muškarca (a. ductus deferentis), a kod žene od vaginalne arterije (a. vaginalis). Donji deo dna je vaskularizovan ograncima unutrašnje stidne arterije (a. pudenda interna).

Vene. Venski bešični splet (plexus venosus vesicalis) pripada slivu unutrašnja bedrene vene (v. iliaca interna).

Limfna drenaža. Limfini sudovi mokraćne bešike se dreniraju u spoljašnje i unutrašnje bedrene čvorove (nodi iliaci extemi et interni).

Inervacija. Vegetativna vlakna mokraćnu bešiku potiču iz karličnog spleta (plexus pelvicus) koji daje bešični splet (plexus vesicalis). Parasimpatička vlakna dolaze do zida bešike i oživčavaju m. detrusor vesicae. Simaptička vlakna oživčavaju m. sphincter urethrae inter­nus.

Insulinske pilule

Dnevno aplikovanje insulina za mnoge dijabetičare je bolna realnost. Ta njihova bolna sudbina može da bude promenjena, ukoliko naučnici uspešno na ljudima završe ispitivanja sa insulinskim pilulama, kao što su uradili kod pacova.

Približno 350 miliona ljudi širom sveta boluju od dijabetesa, i taj broj će se popeti na 500 miliona do 2030. Učestaliji oblik dijabetesa (tip 2) obično ne zahteva upotrebu insulina, skoro četvrtina svih dijabetičara zavisi od ovog hormona. 

Prednost insulinskih pilula nije samo u načinu uzimanja (oralni put), pilula znači da pacijent može da počne sa uzimanjem mnogo ranije, na početku razvoja bolesti. I na taj način smanjuje sekundarne komplikacije, kao što su slepilo i nekroza tkiva (obično stopala) koje se završava amputacijom.

Ideja za insulinske pilule potiče još iz tridesetih godina prošlog veka, ali ondašnja tehnologija to nije omogućila. Kao prvo, insulin je protein – kada dođe u kontakt sa želudačnim enzimima biva uništen. Drugo, ako insulin prođe kroz želudac neoštećen, i dalje je suviše velik molekul (oko 30 puta veći od aspirina), ne može da dospe u krvotok gde će regulisati nivo glukoze.

Sanyog Jain na National Institute od Pharmaceutical Education and Research (u Indiji) i njegove kolege već nekoliko godina pokušavaju da naprave insulinske pilule. Njihov prvi potpuno uspešan pokušaj je bio u 2012. godini, kada su razvili formulu koja uspešno kontroliše nivo šećera u krvi kod pacova. Ali materijali koje su koristili su previše skupi za masovnu proizvodnju.

Sada, sudeći po studiji objavljenoj u časopisu Biomacromolecules, oni su našli jeftiniji i pouzdaniji način za upotrebu insulina na ovaj način. Prvo će insulin zapakovati u lipidne vreće (masti), zatim ih zakačiti za folnu kiselinu (vitamin B9) kako bi pospešili apsorpciju u krvotok.

Lipidi koji se koristi za ovu svrhu su jeftini i već su dokazali svoju efikasnost kod drugih lekova. Oni štite insulin od želudačnih enzima, dok ne stignu u malo crevo. Kada kesice obložene lipidima uđu u malo crev, posebne ćelije koje se nalaze u njemu (mikrofoldne ćelije) reaguju sa folnom kiselinom. Kiselina aktivira transportni mehanizam, gde veliki molekuli ulaze u krvotok. Količina folne kiseline koja se koristi nije štetna po zdravlje.

U pacova ova primenjena formula je bila efikasna kao i insulin koji se daje uobičajeno, relativno mala koločina koja uđe u krvotok se preusmerava. Međutim pilule su bolje je u jednom ključnom aspektu. Efekat injektiranog insulina prestaje brzo (posle 6 do 8 časova), Jain-ova formula uspešno kontroliše nivo glukoze više od 18 sati.

Najvažniji deo istraživanja je onaj koji sledi posle uspešnog ispitivanja na životinjama – lek treba testirati na ljdima volonterima. Ali kako kaže Jain „skupština nam ne odobrava novac za kliničko istraživanje“.

On možda neće dugo čekati, jer velike farmaceutske kompanije istražuju insulinske pilule već decenijama. Dve farmaceutske kuće, Danski farmaceutski gigant Novo Nordisk i Izraelska kompanije Oramed se takmiče ko će prvi naći rešenje. U trku se uključuje i Google, svojom investicijom od $10 miliona u Rani Therapeutics. Indijska firma Biocon takođe istražuje insulinske pilule, nedavno su potpisali ugovor sa farmaceutskim gigantom Bristol-Myers Squibb.

Oramed prednjači sa njihovom oralnom pilulom koja uskoro ulazi u drugu fazu kliničkog testiranja, što je i najviša faza koju je dostigla bilo koja oralna pilula insulina u testiranju. Vođa tima Miriam Kidorn kaže za Jain-ovo istraživanje: „Većina ljudi ima osnovnu ideju kako da razvije insulinske pilule, ali mala razlika na kraju odlučuje ko će prvi uspeti.“

Dok Kidron nije otkrila Oramedovu formulu kaže: „Probali smo sa formulom lipida baš kao i Jain, ali nismo imali uspeha.“ Ona upozorava da je veoma teško uspeh na pacovima postići i na ljudima. I upravu je – većina lekova pri testiranju je uspešna kod zamoraca, što se ne može reći i za ljude.

Bez obzira na sve, Jain se kao i mnogi drugi istraživači nada da insulinske pilule neće biti san još dugo.

Podmladjivanje srca

Kod većine ljudi proces starenja srca odvija se polako, uz godine. Ali neki od njih imaju poremećaj koji uzrokuje prevremeno starenje srca. Kako osoba stari, njeno/njegovo srce se uvećava i zidovi postaju tanji, što predstavlja uvod u stanje koje se zove dijastolično otkazivanje srca (diastolic heart failure). Ovo je najučestaliji poremećaj ubrzanog starenja srca. Iako pogađa milione ljudi u svetskoj populaciji nema leka za ovu bolest.

Međutim, naučnici sa Harvard University u potrazi za lekom su izolovali protein koji kada se doda u krv miševa, uspeva da obrne proces starenja srca u roku od 30 dana - podmlađuje srce.

„Mi smo uspeli da otkrijemo protein visokog potencijala koji može da „osvežava“ organe. U ovom slučaju srce. Veoma smo uzbuđeni i pokušavamo da shvatimo kako ga možemo iskoristiti za dobrobit pacijenta“, kaže autro studije Amy Wagers, profesor čije je uže područije delovanja stem ćelije i regenerativna biologija.

 

Tokom nekoliko godina istraživanja Wagers i njene kolege su identifikovali protein GDF – 11. Starenje se odvija u organizmu manje-više istom brzinom, tako da su načnici sumnjali da je jedan jedinstven faktro odgovoran za starnje. Jer u isto vreme on određuje funkciju tkiva tokom starenja.

„Mi smo ispitivali krv, zato što ona cirkuliše kroz telo i prenosi različite supstance; to bi bilo logično mesto za postojanje našeg faktora.“ Nastavlja Wagers. 

Napokon su uspeli da izoluju ovaj protein, GDF – 11.

„Protein se u krvi mladih miševa nalazi u visokoj koncentraciji, dok kod starih je bila vrlo niska, ukazujući da ima uticaja na starenje.“ kaže Wagers.

Posle otkrića proteina istraživači su odlučila da sprovedu studiju njegovog uticaja na starenje kardiovaskularnog sistema. Ubrizgali su GDF-11 u krvotok starijih miševa kako bi povećali ujednačili njegovu koncentraciju sa koncentracijom mladih miševa.

Posle 30 dana, istraživači su ispitivali srce starijih miševa, kod kojih su prethodno zidovi bili istanjeni, slični kao kod starijih ljudi. Istraživači su otkrili da su zidovi ponovo normalne debljine, i da srca liče gotovo identično kao i kod mladih miševa.

„Anatomski srca su bila skoro identična, ali ipak su postojale male razlike. Ali bilo je čudesno kako je „podmlađivanje“ uspelo.“ kaže  Wagers.

Dok drugi načnici pokazuju regenerativne tretmane koristeći matične ćelije, Wagers i njen tim je bio šokiran otkrićem proteina koji ima regenerativan učinak na srcu. Pošto protein cirkuliše kroz krvotok, on otvara nove puteve lečenja.

Istraživači procenjuju da će najmanje trebati još 4-5 godina da se istraživanje na miševima privede kraju. A onda preostaje kliničko ispitivanje na ljudima, ali naučnici veruju da će jednog dana uspeti da obrnu proces starenja kod ljudi, kao i kod miševa.