Zglob lakta - art. cubiti

     Zglob lakta (Slika 1.) povezuje distalni okrajak ramenice (humerus) sa proksimalnim okrajcima žbice (radius) i laktice (ulna). To je složen zglob (art. composita) i sastoji se od tri zgloba:

-          art. humeroradialis,

-          art. humeroulnaris,

-          art. radioulnaris proximalis.

     Ova tri zgloba imaju zajedničku zglobnu čauru, jedinstvenu zglobnu šupljinu i zajedničke veze, te predstavljaju morfološku celinu. Međutim, u funkcionalnom pogledu ovo su tri razdvojena zgloba, s obzirom na to da su pokreti različiti u svakom od zglobova. Patološki procesi zahvataju istovremeno sva tri zgloba tako da zglob lakta predstavlja patološku celinu.

Zglobne površine

Art. humeroradialis:

     Konveksna zglobna površina je capitulum humeri, spoljašnja zglobna površina distalnog okrajka humerusa.

     Konkavna zglobna površina je fovea articularis capitis radii, udubljenje gornje površine glave radijusa.

Art. humeroulnaris:

     Konveksna zglobna površina je trochlea humeri, unutrašnja zglobna površina distalnog okrajka humerusa.

     Konkavna zglobna površina je incisura trochlearis ulnae, zglobni usek na prednjoj strani proksimalnog okrajka ulne.

Art. radioulnaris proximalis:

     Konveksna zglobna površina je circumferentia articularis capitis radii, obodna površina glave radijusa.

     Konkavna zglobna površina je incisura radialis ulnae, na spoljašnjoj strani proksimalnog okrajka ulne. Kao deo konkavne zglobne površine opisuje se i prstenasta veza žbice (lig. anulare radii), snažna veza oblika nepotpunog prstena koja okružuje glavu radijusa i pripaja se na prednjoj i zadnjoj ivici žbičnog useka laktice (incisura radialis ulnae). Duboka strana ove veze prekrivena je zglobnom hrskavicom.

     Sve zglobne površine prekrivene su zglobnom, hijalnim hrskavicom koja je deblja i elastičniji na konkavnim površinama.

     Na distalnom okrajku humerusa, iznad zglobnih površina, nalaze se udubljenja u koja, prilikom pokreta, ulaze delovi proksimalnog okrajka radijusa i ulne. Sa prednje strane iznad capitulum-a nalazi se fossa radialis, a iznad trochlea-e humeri nalazi se fossa coronoidea. Prilikom maksimalne fleksije u ova udubljenja ulaze caput radii, odnosno processus coronoideus ulnae. Sa zadnje strane nalazi se fossa olecrani u koju, pri maksimalnoj ekstenziji, ulazi olecranon.

Zglobna čaura (capsula articularis) (Slika 3.) i Šupljina zgloba (Slika 4.)

     Ona je zajednička za sva tri zgloba. Fibrozna opna se na humerusu pripaja sa prednje stra

ne iznad radijalne i koronoidne jame, pozadi duž ivica sama jame olekranona, a bočno ispod lateralnog i medijalnog epikondilusa. Tako se jama nalaze unutar zgloba, a epikondilusi ostaju slobodni za pripoj mišića. Na gornjem okrajku radijusa fibrozna opna se pripaja na vratu (collum radii) i prstenastoj vezi (lig. anulare radii). Na ulni se pripaja oko zglobnih površina, na ivicama incisura-e trochlearis i incisura-e radialis ulnae. Fibrozna opna je tanja sa prednje i zadnje strane nego na bočnim delovima zgloba.

     Sinovijalna opna oblaže duboku stranu fibrozne opne i koštane delove unutar zglobne čaure koji nisu pokriveni zglobnom hrskavicom.

Zglobne veze (Slika 5.)

     Zglob ojačavaju četiri ligamenta:

-          lig. collaterale radiale. Spoljašnja bočna veza pojačava zglobnu čauru sa spoljne strane. Trouglastog je oblika i sastoji se od tri snopa, prednjeg, srednjeg i zadnjeg. Vrh trougla se pripaja na spoljašnjem epikondilusu humerusa, a snopovi se pripajaju na ulni. Prednji snop se pripaja na prednjoj ivici incisura-e radialis ulnae, srednji snop koji je najsnažniji na tadnjoj ivici ovog useka, dok se zadnji snop pripaja na spoljašnjoj ivici olekranona. Deo vlakana prednjeg i srednjeg snopa ulazi u sastav prstenaste veze radijusa.

-          lig. collaterale ulnare. Unutrašnja bočna veza pojačava zglobnu čauru sa unutrašnje strane i lepezastog je oblika. Vrh veze se pripaja na unutrašnjem epikondilusu humerusa. Odatle se snopovi pružaju prema unutrašnjim ivicama koronoidnog nastavka i olekranona.

-          lig. anulare radii. Prstenasta veza žbice je veza koja obuhvata glavu radijusa i drži je priljubljenu uz bočni usek laktice. Dukoba strana veze pokrivena je zglobnom hrskavicom, tako da je ova veza istovremeno i zglobna površina proksimalnog radioulnarnog zgloba. Prstenasta veza je oblika nepotpunog prstena koji se pripaja na prednjoj i zadnjoj ivici incisura-e radialis ulnae. Ova veza je oblika zarubljene kupe sa manjom bazom okrenutom distalno, i na taj način sprečava pomeranje glave radijusa prema dole i omogućava pokrete obrtanja u ovom zglobu.

-          lig. quadratum. Četvrtasta veza pojačava zglobnu čauru sa donje strane i pripada proksimalnom radiulnarnom zglobu. Ova veza je razapeta između donje ivice žbičnog useka laktice (incisura radialis) i unutrašnje strane žbice (collum radii). Ona je zategnuta pri maksimalnoj pronaciji i supinaciji.

Sluzne kese

     Najznačajnije su burze koje se nalaze u predelu olekranona, odnosno vrha lakta. U potkožnom tkivu iza olekranona nalazi se bursa subcutanea olecrani, a između tetive m. triceps brachii i olekranona nalazi se bursa subtendinea musculi tricipitis brachii.

     Najčešća su zapaljenja potkožne sluzne kese olekranona i ona nastaju kao posledica dugotrajnih trenja, pada na lakat i prilikom povrede kože. Ređe su upale burze ispod tetive m. triceps-a brachii. One nastaju prilikom čestih ponavljanja fleksije i ekstenzije. Zapaljenje burzi karakteriše bol pri fleksiji lakta.

Pokreti u zglobu (Slika 6.)

     Flexio, extensio, pronatio et supinatio.

     Articulatio humeroulnaris je zglob tipa šarke (ginglymus). To je jednoosovinski zglob u kome se vrše pokreti pregibanja i opružanja podlakta oko poprečne osovine koja prolazi kroz epikondiluse humerusa.

     Articulatio humeroradialis je po obliku zglobnih površina loptast zglob (art. spheroidea) i prilikom pregibanja i opružanja podlakta zglobne površine samo klize jedna preko druge.

     Articulatio radioulnaris proximalis je tipa točkastog zgloba (art. trochoidea) i to je jednoosovinski zglob. U ovom zglobu se izvodi pokreti pronacije i supinacije istovremeno sa pokretima u art. radioulnaris distalis. Glavni supinatori podlakta su m. supinator i m. biceps brachii, dok su pronatori m. pronator teres i m. pronator quadratus.

     Prelomi i iščašenja zgloba lakta su mnogo češća kod dece sa obzirom na to da epifize radijusa i ulne kasnije srastaju. Olekranon srasta sa ulnom između 16 . i 19. godine, a glava radijusa sa telom između 15. i 17. Godine. U zglobu lakta su najčešća zadnja iščašenja koja se dešavaju prilikom pada na šaku kada je lakat u fleksiji. Pri tome se okrajak humerusa pomera prema napred, a radijus i ulna prema nazad.

     Za decu pretškolskog uzrasta, starosti do pete godine, karakteristično je delimično iščašenje (subluksacija) glave radijusa koje nastaje zbog još uvek nedovoljno razvijene glave radijusa i labave anularne veze. Ova subluksacija se dešava prilikom naglog povlačenja deteta za ruku kada je podlakat u pronaciji. Pri tome se izvlači glava radijusa iz anularne veze i postavlja distalno od nje. Dete oseća bol, lakat je u fleksiji, a podlakat u pronaciji. Zbog toga se ova subluksacija naziva bolna pronaciji (pronatio dolorosa). Repozicija glave radijusa se vrši pritiskom na lakat pri izvrtanju podlakta u položaj supinacije.

Pokret	Mišići	Inervacija mišića
Flexio	m. brachialis m. biceps brachii m. brachioradialis	n. musculocutaneus (C5, C6) n. musculocutaneus (C5, C6) n. radialis (C5, C6)
Extensio	m. triceps brachii m. anconeus	n. radialis (C6, C7, C8) n. radialis (C6, C7, C8)
Pronatio	m. pronator teres m. pronator quadratus	n. medianus (C6, C7) n. medianus (C6, C7)
Supinatio	m. supinator m. biceps brachii	n. radialis (C6, C7) n. musculocutaneus (C5, C6)
glavna spinalna segmentna inervacija obeležena je boldom

Konsultacije: Maja Antić

Literatura: 

Mihalj M, Stojšić-Džunja Lj. Anatomija ruke. Novi Sad, 2011.

Netter H.F. Atlas of Human Anatomy, Fourth Edition. Saunders (Elsevier)       Philadephia, 2006.

Netter H.F. Atlas Anatomiae Hominis, Editio Quinta. DATA STATUS, Beograd, 2011.

Sinelnikov R.D. Atlas of Human Anatomy in tree volumes (VOLUME I – Musculoskeletal System). MIR Publisher Moscow.

Drake L. R., Vogl W., Mitchell M.W. A. Grey’s Anatomy for Student’s. 

www.sutendconsult.com

 http://www.stetoskop.info/index.php/baza-znanja/bolesti-zavisnosti/Izvuceni-lakat-Pronatio-dolorosa-3862-c39-sickness.htm?b9

http://www.stuedeli.net/reto/medizin/kdb/content/paedi/PronationDouloureuse.html

    http://www.tk.de/rochelexikon/pics/s02240.008-1.jpg

          

Zglob ramena - art. humeri

     Zglob ramena (art. humeri) (slika 1.) povezuje pokretni deo ruke sa kostima ramenog pojasa, odnosno zglobljava proksimalni okrajam ramenice (humerus)  sa lopaticom (scapula). Ovaj zglob je najpokretljiviji zglob u čovečijem organizmu. U njemu se vrše svi pokreti koji su velike amplitude, što omogućava veliku pokretljivost ruke, a time i njenu osnovnu funkciju oruđa za rad.

Zglobne površine

     Konveksna (slika 2.) zglobna površina je glava ramenice (caput humeri) proksimalnog okrajka humerusa. Poluloptastog je oblika i pokrivena je tankim slojem zglobne hrskavice.

     Konkavna zglobna površina je zglobna čašica (cavitas glenoidalis) na spoljašnjem uglu lopatice. To je plitko udubljenje, ovalnog oblika, sa većim uspravnim prečnikom.

     Nesklad zglobnih površina je umanjen fibrozno-hrskavičavim prstenom nazvanim čašična usna (labrum glenoidale), koji se pripaja na obodnoj ivici cavitas glenoidalis.

Zglobna čaura (capsula articularis)

     Zglobna čaura (slika 3.) je široka, labava i tanka. Sastoji se kao i kod svih sinovijalnih spojeva, od spoljašnje, fibrozna opne i unutrašnje sinovijalne. Sinovijalna opna zajedno sa zglobnom hrskavicom u potpunosti zatvara zglobnu šupljinu (cavitas articularis).

     Fibrozna membrana se unutrašnjim krajem pripaja na obdnoj ivici cavitas glenoidalis i spoljašnjoj strani labrum glenoidale. Spoljašnji kraj se pripaja upolje od anatomskog vrata (callum anatomicum) humerusa, gore na kvržicama, tuberculum majus et minus, a dole nešto iznad hirurškog vrata (collum chirurgicum). Fibrozna membrana je najtanja i najslabija u donjem delu, dok ostale delove ojačavaju ligamenti i mišići koji okružuju zglob. Na prednjoj strani fibrozne membrane nalaze se otvori preko kojih zglobna šupljina (cavitas articularis) komunicira sa sinovijalnim burzama.

     Sinovijalna membrana oblaže duboku stranu fibrozne i sve koštane elemente unutar zgloba koji nisu prekriveni zglobnim hrskavicama. Takođe, sinovijalna membrana u potpunosti oblaže završni deo tetive duge glave dvoglavog mišića nadlakta (caput longum m. bicipitis brachii) unutar samog zgloba i izoluje je od zglobne šupljine. U predelu intertuberkularnog žleba membrana daje produžetak oko tetive – vagina tendinis intertubercularis, koji se slepo završava.

Zglobne veze (slika 2. i 3.)

-     lig. coracohumerale. Ojačava zglob sa gornje strane i obezbeđuje stalan kontakt zglobnih površina kada ruka visi uz telo. Pruža se od baze processus coracoideus scapulae do tuberculum majus humeri.

-       Ligg. glenohumeralia. Ojačava zglobnu čauru sa prednje strane. Postoje tri glenohumeralne veze: gornja, srednja i donja. Sve tri veze polaze sa prednje ivice cavitas glenoidalis i pružaju se do gornjeg okrajka humerusa. Gornja veza se pripaja na tuberculum minus, srednja na crista tuberculi minoris, a donja na collum chirurgicum humeri. Između gornje i srednje glenohumeralne veze nalazi se otvor (nekada označavan kao foramen ovale – Weitbrecht) preko koga zglobna šupljina komunicira sa bursa subtendinea musculi subscapularis. Između srednje i donje veze fibrozna membrana je veoma istanjena.

-    Lig. transversum humeri. Predstavlja široku vezu koja se pripaja na tuberculum majus i tuberculum minus i pretvara sulcus intertubercularis u koštano-vezivni kanal kroz koji prolazi tetiva caput longum m. bicipitis brachii obavijena sa vagina tendinis intertubercularis.

     Osim ovih veza zglob ojačavaju i stabilizuju elementi koji ga okružuju: mišići i koštano-vezivne tvorevine.

     Poseban značaj za funkciju i stabilnost zgloba imaju mišići „rotatorne manžetne“ (rotator cuff muscles) (slika 4.). To su m. subscapularis, m. supraspinatus, m. infraspinatus i m. teres minor. Ovi mišići okružuju zglob napred, gore i pozadi, drže glavu humerusa u zglobnoj čašici i učvršćuju zglob, posebno u abdukciji, bez remećenja pokretljivosti zgloba.

     M. deltoideus gradi mišićni omotač zglob jer okružuje zglob sa prednje, gornje i zadnje strane. Na taj način ga štiti, stabilizuje i omogućava pokrete velike amplitude.

     Koštano-vezivni svod zgloba ramena ili korakoakromijalni luk grade processus coracoideus, lig. coracoacromiale i acromion. On sprečava pomeranje glave humerusa prema gore kada sila deluje duž humerusa. Između ovog svoda i samog zgloba nalazi se bursa subacromialis i m. subscapularis.

Sluzne kese (bursae synoviales): bursa subacromialis, bursa subdeltoidea, bursa subtendinea musculi subscapularis.

Pokreti u zglobu

      Prema obliku zglobnih površina ovaj zglob pripada tipu loptastog zgloba (art. spheroidea) i zbog toga u njemu se vrše pokreti (slika 5.) u svim pravcima. Flexio, extensio, abductio, adductio, rotatio interna et externa, circumductio.

     Iščašenje ramenog zgloba (slika 6. i 7.) je često zbog njegove velike pokretljivosti i nestabilnosti, zbog relativno plitke zglobne čašice i slabih zglobnih veza. Iščašenje može da bude posledica direktnog ili indirektnog dejstva sile na zglob. Prednja iščašenja su česte sportske povrede i nastaju prilikom prekomerne ekstenzije i spoljašnje rotacije humerusa. Klinički, ova iščašenja su prednje-donja jer je glava humerusa dislocirana prema napred i dole. Kod ovog tipa iščašenja može da dodje do povrede n. radialis – a, u predelu četvorostranog otvora, kao i do stezanja n. radialis – a. Donja iščašenja nastaju pri prekomernoj abdukciji, pri gemu se glava humerusa spušta prema dole, ispod zglobne čašice. Zadnja iščašenja su veoma retka i uglavnom su praćena izrazitom kontrakcijom okolne muskulature.

     Patološke promene okolnih mišića i sluznih kesa dovode do pojave bola i ograničene pokretljivosti u zglobu ramena. Najčešće su to degenerativne promene mišića „rotatorne manžete“, prvenstveno m. supraspinatus-a, koje su praćene kalcifikacijama i bolom uglavnom pri abdukciji. Zapaljenja sluznih kesa (bursitis) takođe se javljaju u predelu zgloba ramena. Nastaju kao posledica degenerativnih promene usled starenja, ili kao posledica opterećenja zgloba. Najčešća je upala subakromijalne burze i ona je često praćena taloženjem kalcijuma.

Photo Gallery by QuickGallery.com

Prezentacije iz Genetike

Video sam da je neko u grupi tražio prezentacije iz Humane genetike, odnosno one koje imate da su ne ispravne. Iskopah ovo na hard disku. Ovo su predavanja doc. dr Djan od prosle godine.

Predavanje I
Predavanje II
Predavanje III
Predavanje IV

Transplantacije organa u KCV

Sve više donora, ali je to sve jako malo. Ne znam za vas, ali mislim da je donorska kartica važna mnogima. Protekle nedelje spašeno je čak šestoro ljudi u Kliničkom centru Vojvodine i  to zahvaljujući transplantacionom timu i porodicama donora. Urađene su tri transplantacije bubrega i dve transplantacije jetre, a jedan bubreg je poslat Dečijoj univerzitetskoj klinici u Beogradu. Ove godine u KCV obavljene su 23 transplantacije bubrega i 6 transplantacija jetre. Ovog trenutka jetru čeka oko 15, a bubrega oko 150 pacijenata.

Lepo je znati da ćeš nekom život produžiti svojom donorskom karticom. 

Razmislite o tome jer nikad nije kasno.

Spojevi donjeg ekstremiteta - Juncturae membri inferioris

     Spojevi donjeg ekstremiteta podeljeni su na spojeve karličnog pojasa i spojeve slobodnog dela donjeg ekstremiteta.

Spojevi karličnog pojasa

     Spojevi karličnog pojasa, krsnobedreni zglob (art. sacroiliaca) i preponska simfiza (symphysis pubica), opisani su u delu anatomije „Karlica“.

Spojevi slobodnog dela dodnjeg ekstremiteta

     Spojevi slobodnog dela donjeg ekstremiteta (juncturae membri inferioris liberi) dele se na zglobove i vezivne spojeve. Zglobovi (articulationes membri inferioris liberi) su: zglob kuka, zglob kolena, golenjačno-lišnjačni zglob i zglobovi stopala.

     Vezivni spojevi donjeg ekstremiteta su: donji golenjačno lišnjačni spoj i međukoštana opna potkolenice.

Zglob kuka

art. coxae

     On povezuje donji ekstremitet sa karlicom (Slika 1.), odnosno, gornji okrajak butne kosti (femur) sa karličnom kosti (os coxae).

     Zglobne površine (facies articulares). Glava butne kosti i zglobna čašica karlične kosti. Obe zglobne površine prekrivene su zglobnom hrskavicom (cartilago articularis).

          Glava butne kosti (caput femoris) je loptast zglobna površina. Na gornjem zadnjem delu zglobne površine nalazi se jamica glave butne kosti (fovea capitis femoris) za koju se pripaja veza glave butne kosti (lig. capitis femoris). Ova veza sadrži krvne sudove i živce za ishranu glave i dela vrata butne kosti i ne ulestvuje značajno u funkcji samog zgloba.

          Zglobna čašica (acetabulum) karlične kosti je poluloptastog oblika, prečnika, oko 60 mm. Zglobni deo acetabuluma predstavlja polumesečasta zglobna površina (facies lunata). Unutar nje je nezglobni deo, acetabularna jama (fossa acetabuli) ispunjena masnim tkivom (pulvinar acetabuli). Zglobni deo acetabuluma produbljen je nepotpunim fubrokartilaginoznim prstenom, usnom acetabuluma (labrum acetabulare), koja se pričvršćuje za ivicu acetabuluma (limbus acetabuli). U dodnjem delu je ivica acetabuluma usečena (incisura acetabuli). Preko useka prelazi labrum formirajući poprečnu vezu čašice (lig. transversum acetabuli) koja usek pretvara u ostefibrozni otvor za prolaz krvnih sudova i živaca.

     Zglobna kapsula. Obuhvata zglobne površine art. coxae. Kapsula se sastoji od dve opne: spoljašnje-fibrozne i unutrašnje-sinovijalne. Fibrozna opna (membrana fibrosa) pripaja se na butnoj kosti i to napred na intertrohanteričnoj liniji, a pozadi unutra od međutrohanteričnog grebena. Sinovijalna opna (membrana synovialis) parijetalnim listom oblaže unutrašnju stranu fibrozne opne, a visceralnim vrat i glavu butne kosti. Između njenih listova nalazi se šupljine zgloba (cavitas articularis), koja sadrži malo sinovijalne tečnosti (synovia).

     Zglobne veze (Slika 2.). One pojačavaju njegovu kapsulu i sastoje se od površnih, uzdužnih i kružnih dubokih vlakana. Uzdužne veze spajaju delove karlične kosti sa gornjim okrajkom butne kosti:

a) lig. iliofemorale – Bertini (bedreno-butna veza) – koja polazi od prednje-donje bedrene bodlje (spina iliaca anterior inferior) karlične kosti i završava se na međutrohanteričnoj liniji.

b) lig. pubofemorale (preponsko-butna veza) – pojačava donji deo prednje strane zglobne čaure. Pruža se horizontalno od prednjeg dela bedreno češljastog ispupčenja (eminentio iliopubica) do donjeg kraja međutrohanterične linije butne kosti (linea intertrochanterica).

c) lig. ischiofemorale (sedalno-butna veza) – polazi od sedalne kvrge (tuber ischiadicum), pa se prebacuje preko zadnje i gornje strane zglobne čaure da bi se završila na prednjem delu unutrašnje strane velikog trohantera.

d)  zona orbicularis kružna veza – predstavljena je fibroznim snopovima koji u vidu omče obuhvataju zglobnu čauru u visini vrata i glave butne kosti i tako sprečava ispadanje glave iz zglobne čašice.

     Zglobna čaura je na nekim mestima nedovoljno ojačana, i to su slabe tačke. One se nalaze naročito na delovima čaure između tri glavne čaurne veze. Kapsula je najmanje ojačana na donjoj strani, u visini useka čašice, između pubofemoralne i ishiofemoralne veze. Prilikom nagle abdukcije noge kroz ovaj deo najčešćte dolazi do iščašenja glave butne kosti.

     Sluzne kese (Slika 2.1.) (bursae synoviales submusculares). To su: bursa ilipectinea, bursa trochanterica m. gluteus maximus, bursae trochantericae m. glutei medii, bursae trochantericae m. glutei minimi i dr.

     Funkcija zgloba. Zglob kuka je zdelast zglob (art. cotylica). Pokreti u zglobu su: flexio (130^o), extensio (133^o), adductio, abductio, rotatio externa (13^o), rotatio interna (35^o) i circumductio (vrši se udruživanjem svih pomenutih pokreta).

     Krvni sudovi i živci zgloba kuka.

   Arterije: a. femoralis, a. obturatoria i a. glutea superior et a. glutae inferior.      

   Vene su pratilje opisanih arterija.

   Živci: potiču od n. femoralis i n. obturatorius za prednju stranu zgloba i od živca za četvrtasti           mišić buta (n. musculi quadrati femoris), i od velikog sedalnog živca (n. ischiadicus) za           zadnju stranu.

Literatura: Stefanović N., Antić S., Pavlović S. 2011. Anatomija donjeg ekstremiteta, 2. izdanje, Sven, Niš.
                Frank H. Netter, MD. Atlas Anatomie Hominis, Editio Quinta

Slušni implant BAHA

Zahvaljujući savremenoj tehnologiji, gotova svaka osoba sa problemom sluha može dobro da čuje. Uz pomoć BAHA sistema mogu se rehabilitovati i oni pacijenti kod kojih nijedna druga metoda nije dala rezultate, kaže otohirurg ass. dr sci. Med Ljiljana Čvorović.

Gotovo neprestano smo okruženi najrazličitijim zvucima pa je teško i zamisliti život u tišini. Ipak, pokušajmo da zamislimo život bez muzike, na primer? Bili bismo lišeni ne samo onih prijatnih tonova koje volimo uvek iznova da čujemo, već i oblija emocija koje oni pobuđuju. Kod osoba sa gubitkom ili oštećenjem sluha to je samo jedan od hendikepa, zato što ovo čulo uslovljava međusobnu komunikaciju i odnose među ljudima, značajno je za bezbednost i osećaj ravnoteže u prostoru, i presudno za kvalitet života uopšte.

     Već duže od veka čovek se, rešavajući probleme sa sluhom, pomaže slušnim aparatima. Otorinolaringolog i otohirurg ass. dr sci. med Ljiljana Čvorović, saradnik Opšte bolnice Bel Medic, navodi da savremene tehnologije, osavremenjavanje slušnih aparata i razvoj hirurških tehnika omogućavaju da gotovo svaka osoba sa problemom sluha – ako se otkrije na vreme – može dobro da čuje, ali da se pomoću sistema BAHA mogu rehabilitovati i oni pacijenti kod kojih nijedna druga metoda nije dala rezultate. BAHA je, naime, slušni aparat za koštano provođenje zbuka koji se hirurški ugrađuje u kost iz uva i na taj način pomaže pacijentu da čuje.

Koštana provodljivost zvuka

     Fizičku komponentu čula sluha kod čoveka čine uvo (spoljašnje, srednje i unutrašnje), nervni putevi i centri u kori velikog mozga. Srednje i unutrašnje uvo nalaze se u šupljinama kosti glave, pri čemu je ključni deo unutrašnjeg uva takozvana kohlea, spiralno (pužasto) telo, opremljeno slušnim receptorima i dominantno je za percepciju zvuka. Prirodni put prenosa zvuka od spoljašnjeg ka unutrašnjem uvu vodi preko vazduha i preko kosti. Zvučni talasi se u unutrašnjem uvu pretvaraju u električne signale koje kohlearni nerv šalje ka mozgu, gde bivaju „dešifrovani“ kao osećaj sluha.

     Poremećaj percepcije zvuka može biti uzrokovan oštećenjem bilo kog dela slušnog aparata. Patološkim procesom može biti pogođeno spoljašnje, srednje ili unutrašnje uvo, slušni nerv, slušni putevi ili slušni centri. Oštećenja sluha mogu biti vezana za nasleđe ili stečena u toku života; mogu biti uzrokovana poremećajima u razvoju uva, ili mogu biti posledica zapaljenja u uvu, otoskleroze, različitih povreda i tumora. Sluh slabi i sa starenjem.

     U kliničkom smislu, oštećenja sluha se mogu se podeliti na tri vrste: konduktivna (oštećena je provodljivost, ali ne i slušni nerv), senzorineuralna (oštećen je samo slušni nerv) i oštećenja mešovitog tipa (pored slušnog nerva, oštećena je provodljivost zvuka).

     U slučajevima kad je proces prenošenja zvuka vazduhom onemogućen zbog oboljenja spoljašnjeg ili srednjeg uva, pacijent slabo čuje, ali se pojačani zvuk može preneti i kroz kost. Deo unutrašnjeg uva zadužen za prijem signala prima zvučne vibracije prenete koštanim putem pa organ „čuje“ na isti način kao i posredstvom vazdušne provodljivosti, a zvk se pretvara u nervne signale i prenosi u mozak omogućujući pacijentu da zapazi zvuk. Dr Čvorović naglašava da upravo taj prirodni, koštani put prenosa pojačanog zvuka koristi i sistem označen akronimom BAHA (Bone Anchored Hearing Aid: slišni aparat prikačen za kost).

BAHA u sveti i u Srbiji. Sistem BAHA u svetu se primenjuje već 35 godina, u pojedinim slučajevima kao jedini način rehabilitacije sluha. U Evropi je u upotrebi od 1977. godine, sa do sada oko 80.000 korisnika. U Srbiji su prve BAHA operacije izvedene 2011. godine. Sredstva RFZO su tada bila odovrena samo za najmljađe pacijente, te su prve operacije rađene kod dece, u Institutu za majku i dete „Vukan Čupić“, a kasnije i u KBC Zemun. Od ove godine, međutim, RFZO ne finansira ugradnju BAHA implanta, te se ove operacije izvode samo u beogradskoj Opštoj bolnici Bel Medic.

Doživotni implant

     Ugradnja BAHA sistema je hirurški postupak (u optšoj ili lokalnoj anesteziji) tokom kojeg se mali titanijumski implant ugrađuje u kost iza uva. Potom spontano dolazi do procesa vezivanja implanta za kost (osteintegracije), što obično traje oko tri nedelje. Kost ne samo da prihvata implant, već se implant potpuno sjedinjuje sa njom, i ta aktivna veza između tkiva i implanta, uspotavljena na molekularnom nivou, obezbeđuje dugoročnu uspešnost rehabilitacije sluha pomoću BAHA sistema.

     Sastavni deo BAHA je i procesor za prijem i pojačavanje zvuka, koji se postavlja na nosač na implantu. Pacijent može da stavlja procesor ili da ga skida sa nosača u zavisnosti od potreba i želja, ali ga uobičajeno ne koristi tokom spavanja i kupanja (ne sme da se kvasi). Procesor je mali, diskretan i dostupan u različitim bojama, a njegove kontrole za jačinu zvuka su pristpačne i jednostavne za svakodnevno podešavanje.

     Eventualne postoperativne komplikacije su minimalne i uspešno se predupređuju pravilnom hirurškom tehnikom i kasnijom redovnom higijenom kože oko implanta i nosača procesora. Pravilna higijena prevenira kožne infekcije oko implanta pa se pacijentima savetuje da u higijenskom smislu implant tretiraju kao „još jedna zub u glavi“. Za tu svrhu postoje specijalne četkice. Dr Čvorović napominje da kod dece u ranom uzrastu, kao i kod pacijenata podvrgavanih zračenjima, može da se dogodi da sama kost u koju se ugrađuje implant nema odgovarajući kvalitet, debljinu i čvrstinu, što remeti dobro postavljanje implanta i dobru osteointegraciju koja je ključna za njegovu stabilnost. Kad je o deci reg BAHA sistem se ugrađuje od pete godine života, kad kost najmlađih osoba dostiže potrebnu zrelost.

     Vek trajanja implanta je neograničen. Procesor koji se stavlja na implant ima rok upotrebe oko deset godina i zahteva zamenu, ali to ne podrazumeva bilo kakvu dodatnu hiruršku intervenciju. Takođe, pacijent koji ima ugrađen BAHA implant može kasnije u životu, ukoliko je potrebno, bezbedno da se podvrgava snimanju magnetnom rezonancom ili kompijuterizovanom tomografijom (skener-CT).

Specijalna hirurška obuka. Sistem BAHA razvijen je šezdesetih godina prošlog veka u Švedskoj, a potom ga je preuzeo renomirani autralijski proizvođač slušnih aparata „Kohlear“ (Cochlear) koji ga je usavršio i neprestano ga osavremenjuje.

Specijalno obučen otohirurg ugradnju BAHA implanta obavlja bezbedno, brzo i kvalitetno. „Kohlear“ organizuje u inostranstvu obuke za ovu vrstu hirurgije i daje stalnu podršku hirurzima koji su odabrali da se bave ovim zahvatom.

Ass. dr sci. med Ljiljana Čvorović je sertifikovani BAHA hirurg. Ona kaže da za iskusnog otohirurga obuma u kompaniji „Kohlear“ nije ni komplikovana ni teška ali da obezbeđuje neophodnu veštinu za rad sa BAHA implantom koja garantuje potpunu uspešnost tih specifičnih operacija.

Indikacije

     Baha sistem se preporučuje za primenu u slučajevima konduktivnih i mešovitih slušnih oštećenja, kao i kod jednostrane gluvoće, gde je suprotno uvo očuvanog sluha. Najčešći uroci onih oštećenja sluha u kojima BAHA sistem omogućava da pacijent ponovo čuje jesu urođene malformacije slušnog kanala ili srednjeg uva, otoskleroza, hronično curenje iz uva (nakon operacije srednjeg uva), i jednostran gluvoća (uzrokovana bilo akutnim gubitkom sluha, ili povredama ili nakon operacije tumora akustičnog živca).

     BAHA sistem se indikuje kod pacijenata kod kojih klasični slušni aparat ne može da pomogne. Klasični slušni aparati namenjeni su za pojačavanje zvuka koji se provodi vazdušnim putem, a određni tipovi slušnih oštećenja se na taj način ne mogu popraviti. Standardni koštani provodnici indirektno se povezuju na kost preko kože i rade tako što vrše prtisak na kožu, ali to umanjuje kvalitet zvuka koji pacijent prima. BAHA sistem, međutim, omogućava direktnu koštanu provodljivost koja obezbeđuje kvalitet zvuka daleko superiorniji u poređenju sa standarnim koštanim provodnicima, zato što zvuk nije oslabljen prolaskom kroz kožu.

Slika 3. Pacijent sa BAHA sistemom
(implant i procesor)