Nadoknada krvi i krvnih produkata

Transfuzija krvi je nadoknada krvi ili njenih produkata iz krvnog sistema jedne osobe u krvni sistem druge osobe. Ovaj postupak često spasava živote bolesnika, naročito u slučajevima akutnog iskrvarenja ali se koristi i u toku lečenja odnosno raznih medicinskih intervencija. Prvi pokušaj transufzije krvi vezuje se za kraj XV veka (1492.) ali su podaci nepouzdani. U XVII veku dolazi do saznanja o cirkulaciji krvi kroz ljudski organizam pa su istraživanja na polju tran­sfuzije krvi nastavljena. Pokušaji prenosa krvi sa jedne na drugu osobu i dalje su imali fatalni ishod. Prvi uspeo pokušaj vezuje se za 1665. g. kada je izvršena transfuzija krvi između dva psa a 1667. g. je krv ovce transfundovana dečaku koji se kasnije potpuno oporavio.

Krvne grupe A, B i O, otkrivene su 1900. g. a krvna grupa AB otkrivena je 1902. g. Time je put za masovnu primenu transfuzije bio otvoren, ali svi problemi nisu bili rešeni. Rh sistem krvnih grupa otkriven je 1939-40. g. a krajem četrde­setih godina XX veka, omogućeno je razdvajanje krvi na krvnu plazmu i crvena krvna zrnca.

Transfuzija krvi je metod lečenja koji je spasao nebrojeno ljudskih života. U organizmu ima višestruko dejstvo: nadoknađuju se morfološki elementi krvi i plazma, popravalja se opšte stanje organizma, poboljšava se proceshemostaze podstiče se stvaranje novih krvnih elemenata, pojačava otpornost organizma. Najbolji i redovan izvor ljudske krvi su dobrovoljni davaoci krvi. U zdravstvenom sistemu, prema njima se treba odnositi sa poštovanjem i uvažavanjem. To su osobe koje treba da su fizički i mentalno zdrave odnosno da nisu bolovale od endokrinih i metaboličkih bolesti, hematoloških ili onkoloških bolesti, tuberkuloze, malarije, sifilisa, HIV infekcije, hepatitisa B ili hepatitisa C. Za četiri poslednje  bolesti se vrši i testiranje krvi. Davaoci krvi ne treba da uzimaju lekove u dužem vremenskom periodu, a kod žena na treba uzimati krv posle menstruacije niti u trudnoći.

Krv treba da se čuva u frižideru na temperaturama od +4° C do +8° C. Krv sine da se upotrebi tek kada sva laboratorijska ispitivanja budu završena i rezul­tati analiza budu uredni. Pre same transfuzije sprovodi se unakrsna proba, kako bi se sprečila imunološka reakcija primaoca na krv davaoca. Radi preglednijeg uvida u stanje kompatibilnosti krvi davaoca i primaoca, dat je tabelarni prikaz.

Kompatibilnost krvi davaoca i primaoca
Krvna grupa primaoca	Kompatibilna krvna grupa
A -	A -, O -
A +	A -, A +, O -, O +
B -	B -, O -
B +	B -, B +, O -, O +
AB -	A -, B -, AB -, O -
AB +	A -, A +, B -, B +, AB -, AB +, O -, O +
O -	O -
O +	O -, O +

Kao indikacije za transfuziju krvi najčešće se pominju: akutna krvarenja i iskrvarenja, stanje šoka, opekotine, anaerobne i aerobne infekcije, sekundarne anemije i hipoproteinemije, preoperativna priprema, intraoperativni i postoperativni gubitak krvi. Kontraindikacija za transfuziju krvi, danas je sve manje, po­gotovo što se osim pune krvi transfuzijom mogu dati i krvni produkti: plazma, deplazmatisana krv, pojedini uobličeni elementi krvi i drugo. Međutim, zbog mogućih nepovoljnih efekata transfuzije krvi treba izbegavati kad god je to moguće. Ali ako je indikacija za transfuziju krvi pravilno postavljena, neophodna i neodložna, treba učiniti sve da ona bude efikasna i bezbedna.

 U cilju svođenja transfunjskth reakcija na minimum predložene su sledeće preventivne mere:

·         - Racionalna primena krvi (dobro proceaiti koristi i rizike);

·         - Primena alternativa za krv (autologna transfuzija, eritropoetin, zamene za krv);

·         - Primena hemoprodukata sa redukovanim brojem leukocita;

·         - Strogo poštovanje svih pravila ponašanja u toku pripreme i primene krvi;

·         - Blagovremeno prepoznavanje transfuzijskih reakcija;

·         - Preduzimanje hitnih mera za njihovo zbrinjavanje i dokazivanje.

Bolesnici mogu da izraze protivljenje transfuziji krvi iz ličnih, medicinskih ili verskih razloga. Prema članu 31. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, bolesnik ima pravo da slobodno odlučuje o svemu što se tiče njegovog života i zdravlja, osim u slučajevima kada to direktno ugrožava život i zdravlje drugih lica. Bez pristanka bolesnika ne sme se, po pravilu, nad njim preduzeti nikakva medicinska mera. Medicinska mera protivno volji bolesnika odnosno zastupnika poslovno nespo­sobnog bolesnika, može se preduzeti samo u izuzetnim slučajevima koji su utvr­đeni zakonom i koji su u skladu sa doktorskom etikom.